Ovaj album je još jedan od razloga zašto će Comets on Fire i prva decenija 21. veka biti pomenuti kada neko bude pisao istoriju psihodelije u čast 100 godina od prvog izdanja Revolvera
Pesnica u vazduhu, koncertni gest koji je Pitchfork generacija sa gađenjem proglasila de facto simbolom omraženog cock-rock/mačo stava iz ranih 70-ih, ponovo je u modi. Mršave, istetovirane ruke lokalnih indie snobova su nemilosrdno parale zagušljivi vazduh sijetleškog kluba Neumos pre nekoliko nedelja, odobravajući izlet u prošlost na koji su nas vodili Comets on Fire. Svima, pa čak i onima koji su imali čepove u ušima, zvonilo je u glavi danima posle koncerta...
Godine tvrdoglavog odbijanja da ozbiljno slušam muziku nastalu posle 1973. obogatile su moju kolekciju gomilom albuma relativno nepoznatih grupa iz kasnih 60-ih i ranih 70-ih, a njihovo preslušavanje me je učinilo posebno kritičnim prema novoj „psihodeličnoj“ muzici. Zašto sam onda i ja mlatio glavom na koncertu
Comets on Fire? Jednostavno, da su Comets on Fire postojali 4 decenije ranije,
Tom Wolfe bi možda tada pisao o njima, a
Avatar bi verovatno sada bio pominjan kao album koji stoji rame uz rame sa najboljim izdanjima tvrdog, bluesom inspirisanog acid rocka.
Zaista je teško identifikovati bilo šta moderno u zvuku ove kalifornijske petorke. To što Comets on Fire na većini pesama sviraju kao da su LSD zamenili spidom i što su često toliko bučni da mi se čini da disk polako puca dok se okreće u plejeru ne čini njihov pristup revolucionarnim. Štaviše, Comets on Fire su toliko verni analognom izrazu da su svi specijalni elektronski efekti na Avataru nastali manipulisanjem magnetne trake, uz pomoć antikvitetnog Echoplexa.
Pored Echoplexa, Comets on Fire koriste standardni instrumentalni arsenal (dve gitare, orgulje, klavir, bas i bubnjevi) i stvaraju pesme na koje bi bili ponosni The Allman Brothers Band (Jay Bird), Quicksilver Messenger Service (The Swallow’s Eye), Santana circa Abraxas (Sour Smoke) i Family circa Bandstand (Hatched Upon the Age).
Avatar je jezgrovitiji od ranijih albuma Comets on Fire. Na njemu grupa uspeva da transformiše neobuzdane erupcije buke u uobličene kompozicije. Na primer, precizno kontrolisani ritam i sažetost ne dozvoljavaju hrapavoj Holy Teeth da se izgubi u sopstvenoj agresivnosti.
Ovaj album je i raznovrsniji od svojih prethodnika – topli tonovi klavirom pocrtane blues balade Lucifer’s Memory i mekana perkusija Sour Smokea su teško zamislivi na Blue Cathedral, prošlom izdanju benda.
Konačno, Avatar sadrži i nekoliko pesama na kojima su Millerovi vokali razumljivi. I to je sve što treba pomenuti kada je lirsko/vokalna dimenzija ovog albuma u pitanju.
Iako su u raskoraku sa vremenom u kome stvaraju, Comets on Fire su relevantni. Avatar nije nostalgični omaž nečemu što je bilo; on je usijana kometa koja transportuje slušaoca na mesto gde muzika dolazi pravo iz srca.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.