Otuđenost sa osloncem u poetici Joy Divisona dominira debijem londonskog kvarteta
Mladi su uvek u pravu i treba biti tamo gde su oni, zar ne? Događaji od pretprošlog vikenda ukazuju da su simpatije mladih i tamo gde ne bi smele da budu, pa bi možda trebalo da revidiramo ovo mišljenje.
I posle preslušavanja mlađanih The XX dolazim na isti zaključak.
Oni kojima fali jedno X da postanu stvarno opasni su kvartet, sačinjen od 19-godišnjaka, sveže pristiglih iz škole Elliott School, poznate po činjenici da je već proizvela muzički obdarene maturante (između ostalih to su Burial i Keiran Hebden iz Four Tet).
Bend predvode gitaristkinja Romy Madley Croft i basista Oliver Sim, koji dele pevačke zadatke. The XX znaju da ako već obrađuješ, onda budi hrabar pa okreni original da ga rođena majka ne prepozna. Zato smo dobili mračnu, gotovo cuerovsku verziju pesme Teardrops disko dua Womack & Womack, i još neprepoznatljiviju obradu Hot Like Fire, tragično preminule r&b pevačice Aaliyahe.
Iako se nisu našle na debi albumu ove grupe, ove obrade savršeno najavljuju pravac kojim su se The XX uputili - između mračne prošlosti i veselije budućnosti, ka mestu na kome se sreću Joy Division i Hot Chip. Ova formula treba da zvuči zavodljivo - kompaktne gitarske deonice, snažan bas i diskretno prisutna elektronika. A poetika je tinejdžerska, preciznije svojstvena onim tinejdžerima koji su slušali The Smiths i prigrlili teskobu odrastanja kao okruženje u kome se najprirodnije osećaju.
Tako The XX spavaju pola dana i pola noći (VCR), a u međuvremenu gledaju video (jer DVD nije dostojan naslova pesme, valjda), na kraju se nađu (Islands) i stvari počinju da se razvijaju (Heart Skipped the Beat).
Prvi utisak, koji se potvrdio i svakim sledećim preslušavanjem je da su The XX uspeli da od svog debi albuma naprave koherentnu celinu. Do poente čiste dosade. Jer, i posle višesatnog slušanja, pesme nećete moći da razlikujete. Sve one zvuče tako eterično i utopljeno u melanholiju, a beskrvni vokali dvojca Croft-Sim ni najmanje ne pomažu da se utisak promeni.
Ovi adolescenti obučeni u crno nemaju šta da mi kažu što bi moglo da me zainteresuje, njihova otuđenost je isforsirana. Ogoljenost zvuka i nategnuto mračna atmosfera su sami sebi svrha.
Neko u školi je morao da im kaže da maksima “manje je više” ne važi baš uvek. Uglavnom manje znači manje.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari