(EMI)
Britanski elektro poperi Hot Chip na trećem albumu ne napuštaju teren na kome su prethodnikom The Warning izazvali oduševljenje kritike: veseli, šareni zvuci i intimni stihovi pretenduju i na plesne podijume i na spavaće sobe. Istinski zamah je, međutim, posustao, a dubina je uglavnom zamenjena bombastičnom nonšalancijom
Ideja inteligentne plesne muzike za razmišljanje i plakanje nije nova, a ni u naročito dobroj formi: i pored Notwista, Dntela i ostalih mlađih bendova koji to često rade solidno ali uvek u dosta malom formatu, najveća dostignuća u ovom domenu potpisivali su – i još potpisuju – Pet Shop Boys.
Ako ne sama muzika, a ono bar aura albuma The Warning (2006) britanskog sastava Hot Chip pretendovala je na relevantnost makar nalik onoj koju je Pet Shop Boysima obezbedio Behaviour ('90).
Takva ambicije nije bila sasvim neosnovana: naime, numera Colours sa Warninga je apsolutno perfektna i nepogrešivo ukazuje na ono što bi Hot Chip bili kada bi ispunili svoju estetiku do vrha: neverovatno efektan spoj vedrine i ozbiljnosti i pesnička pismenost stihova manifestovana i kroz fantastično doziranje repeticije čine ovu stvar jednom od uzbudljivijih pesama 21. veka.
Najbliži tome na novom albumu je naslov, čiju bi sugestivnost, imajući u vidu ranije pokazanu ambicioznost benda, mogao da ispuni jedino niz pesama makar približno dobrih kao Colours. A ovde nema nijedne, već su tu samo opiljci jedne u principu fine umetničke vizije koja je, izgleda, posrnula pod teretom tapšanja po ramenu i raspršila se zahvaljujući inerciji lakoće pravljenja pitkih elektronskih poskočica.
Čak i balade nameću pitanje kako je moguće da nešto što je “napravljeno u mraku” bude ovako šareno, pompezno, nonšalantno, a plitko?
Ne postoji ni oslonac u poeziji. Ne, više puta pomenuti Pet Shop Boys nikada nisu nudili “serioznu” poeziju – a tekst više puta pomenute Colours (i) to jeste – nego odlične pop stihove, izrečene preciznim pop jezikom, dovoljno univerzalnim, ali i pametnim da bi mogao da bude beskrajno intiman. Hot Chip pokušava da ostane u sredini, više gubeći nego dobijajući takvim nastojanjem.
S jedne strane, nonšalantnost s kojom se izriču rime o raju i paklu, ljubavi i tugovanju, na granici je dobrog ukusa, a saharinski elektro bitovi i prelivi koji ih nose previše su olako plasirani da bi bili ozbiljno shvaćeni. S druge, grupa očigledno preozbiljno shvata samu sebe da bi bila uspešno shvaćena neozbiljno.
Zbog svega toga, treći album Hot Chipa je zaglavljen na pola puta između ozbiljne zabavne muzike i njene parodije, a slabo funkcioniše i kao jedno, i kao drugo.
Prošaran zanimljivim ali plitkim rešenjima, Made in the Dark je trijumf forme nad sadržinom, koncepta nad formom, stava nad konceptom, hajpa nad stavom i polupraznine nad hajpom.
Audio:
Video:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari