Ponos Mančestera

Scenario: Jon Savage
Konsultant: Peter Saville
Učestvuju: Bernard Sumner, Stephen Morris, Peter Hook, Tony Wilson, Peter Saville, Anton Corbijn, Paul Morley, Genesis P. Oridge, Pete Shelley, Anik Honore
Žanr: dokumentarni
Trajanje: 93 minuta
Proizvodnja: Velika Britanija, 2007.

Najavljujući premijeru filma jednostavno nazvanog Joy Division scenariste Jona Savagea (uglednog novinara NME-ja) i režisera Granta Geea, basista New Ordera i nekadašnji član Joy Divisiona Peter Hook je rekao da je ovaj dokumentarac "savršen odgovor na Control“ Antona Corbijna. U neku ruku, to je apsolutno tačno, jer Joy Divison nudi odgovore na sve ono što nije pomenuto ili je (ne)namerno zapostavljeno u biopicu o Ianu Curtisu.

Od samog početka filma Grant Gee se koncentriše na priču koju naizmenično pripovedaju preostali članovi benda: Bernard Sumner, Peter Hook i Stephen Morris. Uz mnogo detalja i anegdota, saznajemo ličnu i profesionalnu priču o bendu, o samim počecima, prvim pesmama i svirkama...

Neke deluju gotovo neverovatno. Kao, recimo, činjenica da je prvi singl Joy Divisiona An Ideal For Living štampan od para koje je Curtis podigao sa zajedničkog računa u banci, ubedivši bankarskog službenika da mu je tih 400 funti potrebno za kupovinu novog nameštaja za kuhinju.

U oči upada to da je svaki član benda imao drugačije viđenje Curtisa, kao i načina na koji bend treba da funkcioniše. O dilemama, trvenjima i sukobima koje su u to vreme imali Sumner, Hook i Morris danas govore kao o nečem simpatičnom i naivnom.

Veoma promišljeno, Gee i Savage u priču zatim uključuju ostale protagoniste. I tu se odlično vidi značaj četvorice ljudi koji su presudno uticali na uspeh Joy Divisiona. Prvi je Rob Gretton, njihov menadžer. Gee diskretno ilustruje ovog izuzetnog čoveka prikazujući delove iz njegove beležnice, gde se, između ostalog, vide termini nikad održane američke turneje.

Zatim je tu pokojni Tony Wilson, koji je u bendu odmah prepoznao skriveni potencijal. U dokumentarac je inkorporiran originalan nastup Joy Divisiona na TV Granadi, kad su svirali Shadowplay (a ne Transmission, kako je to prikazano u Controlu). Veoma precizno dat je portret istinskog genija, producenta Martina Hanneta, koji je idejama i inovacijama zvuk Joy Divisiona podigao do neslućenog nivoa.

Poslednji u nizu je grafički umetnik Peter Saville, čovek koji je dizajnirao omote za Unknown Pleasures i Closer i tvorac originalnog vizuelnog koncepta koji je pratio bend.

Najveća vrlina ovog dokumentarca jeste što je uspeo da perfektno zarobi svu harizmu živih nastupa Joy Divisiona, i to je ilustrovano retkim i dosad neviđenim snimcima s koncerata, kao i fotografijama iz privatnih arhiva i bootleg snimcima.

Na kraju, najbolju ilustraciju Joy Divisiona, njihove muzike i značaja, dao je Jon Savage: "Punk ti je omogućavao da kažeš: ’Fuck you!’ Ali nekako, nije mogao da ide dalje. To je bila jednostavna fraza kojom je iskazivan bes i koja je na neki način redefinisala rock’n’roll. Ali pre ili kasnije neko poželi da kaže više od ’Fuck you’, pre ili kasnije neko poželi da kaže: ’I'm fucked’. Joy Divison je bio prvi bend koji je to učinio. Iskoristili su energiju i jednostavnost punka da izraze mnogo složenija osećanja“.