“Film godine!”, „Najbolji britanski film!“, „Obavezno pogledati!“, samo su neke od pohvala za prvi film fotografa Antona Corbijna o životu Iana Curtisa, koji je premijeru imao na ovogodišnjem kanskom festivalu, a odnedavno je na repertoaru izabranih (alternativnijih) britanskih bioskopa
Još od swinging Londona s kraja 60-ih, preko modova i rokera, pankera, novih romantičara, brit-popa, new labora, pa i new british cinema (svelo se to na jednog autora ili tri filma iz 90-ih), Englezi imaju neviđenu potrebu da sve svoje najavljuju kao novo, originalno, da sve spakuju (ili brendiraju, kako bi Srbi rekli) i tako vam to – prodaju!
NME je prepun pripovesti o bendovima s imenom u množini, i svi se nazivaju novim The Libertines. Je l’ se neko seća starih? Zanemarimo romansu Pete & Kate, hapšenja i suđenja; o tome sve znaju i bankari koji čitaju besplatne novine u metrou na putu ka Cityju. Trenutno se odvija nezvanični countdown pod naslovom „Kad će Amy Winehouse da overi ili zaglavi zatvor?“.
Zato nikad nećemo verovati britanskoj štampi (ako smo joj ikada i verovali?).
Većina tekstova londonske štampe o filmu godine počinje tako što kritičar objašnjava mesto koje Joy Division zauzima u njegovom životu: neki se sećaju momenta kad su ih prvi put čuli na radiju, neki su bili na koncertima, drugi ih znaju po reputaciji i lamentiraju što su bili tako mladi, pa su ih propustili.
Poznato je, Joy Division nikad nije bio popularan bend, niti preteran vešt na instrumentima, niti su članovi privlačno izgledali (iako glavni glumac, zgodnjikavi Sam Raily, koji je skuplja pohvale sa svih strana za svoju izvedbu, više liči na već pomenutog Dohertyja nego na introspektivnog i erotičnog Curtisa).
Ali, kao i u onoj priči o Velvet Undergroundu čija istinitost nikad nije empirijski proverena, ko god da ih je čuo otišao je kući i napravio bend. Ili je to uradio 20 godina kasnije. I mnogo bolje prošao! Jer, depresivno raspoloženje i ironija postali su glavna kulturna vrednost – i kada pričamo o politici, ljubavi i muzici, pravimo distancu i trudimo se da mudrujemo po svaku cenu. Tako su njujorški bendovi u skupim odelima pokupili kajmak postavši popularni taman toliko da pune sale, a da ih niko ne prepoznaje na ulici.
Albumi Joy Divisiona Unknown Pleasure (1979) i Closer (‘80) odražavali su strahove i nade velikog broja ljudi, nemotivisane, nezaposlene omladine u britanskim gradovima tokom prvih godina tačerizma, a danas su kultno nezaobilazno štivo za sve one indi-go klince koji traže odgovor na teskobu i nesigurnost koju osećaju u muzici ovog benda. Ili bismo mi voleli da postoje takvi smotani mršavi mladići s naočarima i neurednom kosom ili šmizle koje se gradom šetaju našminkane i u haljinama i patikama. A koji, i s toliko malo iskustva, znaju „da će nas ljubav ponovo razdvojiti“.
Reditelj Anton Corbijn, uglavnom poznat po crno-belim fotografijama grupa U2 i Depeche Mode, namerno snima film Control u crno-beloj boji. Istovremeno, to je savršena slika sivila koje okružuje svakodnevicu mančesterskog predgrađa Maksfild, odakle potiče Ian Curtis, a s druge strane estetizacija junaka i njihovog kulturnog okruženja, koje je bilo sve samo ne glamurozno.
To pridodaje osećaju da gledamo „umetnički film“, nešto što je avangardno ili natrpano socijalnim značenjem, nalik kitchen-sink realizmu u britanskom filmu 60-ih. Jedino što krajnji rezultat predstavlja kolekciju statičnih (mada izuzetno lepih) slika.
Koliko je Joy Division bio suštinski inovativan bend, toliko je narativ filma linearan i konvencionalan. Razlika između ovog filma i nekog holivudskog biopica je u tome što on nema cilj da inspiriše, niti da ispravi nepravdu iz prošlosti i ispriča pravu priču – ovde je sve poznato onome ko je želeo da sazna. Od toga da je bend formiran posle koncerta Sex Pistolsa, do svedočanstva da je album Iggyja Popa Idiot poslednja stvar koju je Curtis slušao pre nego što je sebi oduzeo život.
Emotivni klimaks filma tako je rezervisan samo za one koji imaju lični odnos prema bendu. Ostatak publike će napustiti salu pitajući se „je l’ ovaj nesrećnik po nečemu značajan?“, pre nego što to provere u Wikipediji.
Film Michaela Winterbottoma 24-hour party people, donekle slične tematike, baziran na biografiji nedavno preminulog vlasnika diskografske kuće Factory Tonyja Wilsona, dekonstruiše i rekonstruiše mit o mančesterskoj sceni, poigravajući se s činjenicama, prikazujući učesnike scene kako igraju sami sebe. Control previše liči na „igrani“ dokumentarac u insistiranju na pravolinijskom faktuelnom toku (osnova za scenario je knjiga Curtisove žene Deborah Touching From A Distance), njegova svrha je da konzervira jedan period, romantizujući ga, legitimiše nešto što suštinski pripada ograničenom broju ljudi.
Ili da konačno inkorporira ovu grupu u mejnstrim tako što će iskoristiti kliše o tragičnom junaku, koji nikad nije iskoristio svoj potencijal, da privuče publiku u mnogo većem broju nego što je broj svih prodatih albuma Joy Divisiona.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari