(Domino)
Kodeks novog art-funka i falseto vokala
Vanredno zanimljive stvari dešavaju se u alternativnom dance podzemlju već par godina, a posebno 2009 – od talasa elektro pop grupa nove generacije (La Roux), preko disko trash glama za 21. vek (Lady Gaga) do novih grupa sa gitarama koje sviraju plesnu muziku (Friendly Fires).
Ovaj samosvesni eskapizam, ili eskapizam sa stavom, nov je pop umetnički state of mind na prelazu u njegovu drugu dekadu, najavljen povratkom mnogih neo-romantičarskih starina...
Jedan od najsnažnijih albuma godine za nama svakako govori u prilog tome – kao statement da nema više ozbiljne razlike između bendova sa gitarama i onih koji jure dance podijum pojavljuju se Wild Beasts. Ovi majstori alarmantne čežnjivosti i njihov pop za sumrak pokazuju da su neistraženi predeli pop muzike još uvek pred nama na svom uzbudljivom, žanrovski inovativnom Two Dancers. Prva stvar koju ćete upamiti kad ih čujete jeste jedinstven falset pevača Hayden Thorpea i on će vam učiniti da vam se u glavi zavrti, sve dok i bend ne krene da svira svoje gitarsko-ritmičke vrtloge u koje upadamo sa njima, shvatajući prekasno da smo ušli u školjku iz koje je teško izaći i koja se zatvara za nama.
Retko se nalaze grupe sa beskompromisnom vizijom koja ih čini drugačijim od postojećih, i mada se Wild Beasts nadovezuju na razne autore, njihov afektacijom bogati stil, jedinstven je i perfektan baš za ovo vreme prenaglašenih lažnih pakovanja za emotivan život, od koga u stvarnosti nema ni traga uglavnom.
Artficijelniji od artficijelnosti koja nam se nudi, i zato potpuno iskreni, Wild Beasts su se pojavili u pričama još 2005 - i mada su debitovali 2007. pristojnim indie-kabaretski orijentisanim albumom Limbo, Panto, i našli se na izdavačkoj kući Domino (što bi trebalo da je sinonim za kvalitet u alternativnim krugovima) - tek su 2009. snimili nešto ujednačeno vrhunski: ovo je sa jedne strane ultimativna engleska mala ploča trenutka, a sa druge strane puca grandioznošću produkcije i aranžmana direktno na večno trajanje ili bar naše pozitivno sećanje.
Wild Beasts naravno imaju svoje mesto na aktuelnoj sceni, koliko i svoje uzore i preteče. Od kad je postalo nevažno gde plešete jer je ceo svet potencijalni disko podijum, od kad je postalo nevažno da li imate šta da kažete uz svoje gitare ili samo melodično pevate, nastao je čitav soj grupa koje fuzionišu estetiku poželjne plesnosti sa nagonski rokerskim ritmovima - Friendly Fires su pokazali kako to može da se radi sa zaraznom lakoćom, a sad se pojavljuju Wild Beasts da nas uvere da se sve to može raditi grudi punih osećanja zbog kojih vredi zavijati na mesec.
Ukrštanje „plesne muzike za ljude koji vole da misle“ i klasične teenage drame, tako je postalo najvreliji novi underground podžanr, podsetivši istovremeno na najbolje trenutke art-funka tipa Clock DVA ili Shriekback, ali i na epske momente Marca Almonda, The Smiths, Kitchens Of Distinctiona, Long Fin Killiea, Jeffa Buckleya, pa čak i Radioheada puno kasnije.
No jedan mitski bend se ovde pojavljuje kao jedina moguća predigra za raskošne i raspevane afektacije kojima su prebogate pesme Wild Beasts – mislim naravno na The Associates, gde su vokalne arabeske kasnije nesrećno postradalog Billyja McKenzieja, davale utisak duše u stalnim bolovima, utičući na razne slične poduhvate do danas, uključujuči Anthonyja.
Od vremena The Associates i njihovog neodoljivo strasnog, čežnjivog popa na ivici apstrakcije, prošlo je mnogo vode niz škotska brda, ali su nebeski visoki standardi koje su postavili posebno sa albumom Sulk (1982) ostali nekako zanemareni, pominjani ali nikad domašeni. Ovo je prvi put posle mnogo vremena da imamo pred sobom pevača čiji glas bez napora i sa uspehom doseže anđeoske vrhove Billyja McKenzija, na neki svoj način, ali sa istom raspuštenom posvećenošću lepoti.
Želja da se bude čista bestelesna emocija govori iz muzike Wild Beasts, i ova žudnja za bezuslovnom slobodom puni prvi singl Hooting and Howling značenjem jedne himne za generaciju koja je odrasla samo se nadajući stvarnim emocijama. Vanredna oda ljubavi prema ženama iz malih gradova All The Kings Men jedna je od par pesama gde pevanje preuzima dublji glas Tom Flemminga (inače uglavnom basista), dok Hayden boji zavijajućim vokalima pozadinu – i njena uzvišenost koja razdire srca i otkriva istinski osećaj cilja tamo gde se činilo da ga više nema, daje dodatnu dubinu ovom neobičnom bendu.
Na nežnoj, poput prigušenog svetla u disko klubu, We Still Got the Taste Dancin' on Our Tongues, Hayden nas opet uvlači u prave neoromantičarske motive, ali nikad ne ostajući neobavezan ili manje zabrinutog glasa koji punom snagom dočarava teenage snoviđenja o društvenoj pravdi. Nikako ne treba potceniti ozbiljnost tekstova koje ovde nalazimo, jer se naslovna svita iz dva dela bavi nekim okršajem koji se u prvom licu dešava osobi koja peva, pesmom skrivajući užase koji se zaista dešavaju.
U This Is Our Lot, Hayden u jednom trenutku priča o sebi kao ukletoj utvari, a onda uzima Mesec za svedoka, na opijajući način na koji se od romantičara iz 19. veka nije radilo. Emotivan život ovde dobija mitske proporcije kako se to skoro nije dešavalo na nekoj pop ploči.
Reminiscencije koje same po sebi govore o senkama i seti, veliki su deo ovog albuma čiji prigušeni ton i suspregnuti intezitet otkrivaju autore u hvale vrednom pokušaju da konačno kažu nešto novo iz perspektive pojedinca kome se svet samo dešava i on ne može sebi mnogo da pomogne. Tiha ekstaza koju u svakoj svojoj pesmi prizivaju Wild Beasts realna je posledica potrebe da se okviri svakidašnje predvidljivosti razbiju snagom čistih emocija i ko im može na tome zameriti ili ih zaustaviti ovako „elegantne i ružne“?
Rapsodija za nas koji tražimo sve u ničemu.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Anoniman (gost)
| 20.01.2010. 16.58.17
Neumesno euforicna okasnela recenzija jednog najobicnijeg kica.
-
M (gost)
| 20.01.2010. 22.41.56
Ambrozic je car, ali ova recenzija je potpuno omasena. Wild Beast su jedan od vecih novih krseva iz 2009.
-
prosli album... (gost)
| 21.01.2010. 01.32.07
bolji...
-
teofil pancic (gost)
| 21.01.2010. 03.50.16
slazem se sa anonimnim.
-
BoracZaSvacijaPrava (gost)
| 21.01.2010. 10.49.57
Najobicnijeg kica?! A koji je Vas omiljeni album iz prethodne godine? Pearl Jam?! AC DC?! Ili pak preferirate neobican kic, Radiohead npr?!
-
dd (gost)
| 21.01.2010. 11.17.36
meni se album dopada, već duže vreme ga slušam. priznajem da sam očekivala recenziju malo ranije, ali drago mi je da je opšte napisana i ne mislim da je omašena. na ovaj bend treba obratiti pažnju.
-
bb (gost)
| 21.01.2010. 11.17.55
ne znam ja da li je kič ili nije, u svakom slučaju mi se sviđa.
-
Anoniman (gost)
| 21.01.2010. 11.45.57
"Najobicnijeg kica?! A koji je Vas omiljeni album iz prethodne godine? Pearl Jam?! AC DC?! Ili pak preferirate neobican kic, Radiohead npr?!"
Iz toga sto smatram da su Wild Beasts kic na kub ti si zakljucio da to volim? Svaka cast na rezonovanju.
-
Pedja (gost)
| 21.01.2010. 17.07.20
Odlicna recenzija,prvi album jos bolji,a takav slavujski glas se nije cuo jos od Morriseya
-
millan (gost)
| 21.01.2010. 18.27.55
remek djelo 2009.! jedan od 5 albuma godine, sigurno.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.