Beograd je u subotu posetio "internacionalni umetnik", bivši član elektro pop dua Soft Cell i jedan od poslednjih velikana šansone - Marc Almond
Mesto: Hotel Jugoslavija, Beograd
Vreme: 6. septembar 2008.
Gotovo nepojmljivo čudna noć. Sasvim heterogena skupina od nekih 300 ljudi (dizajniranih u širokom rasponu od svadbarske uparađenosti, preko ekstremnog retro-šika sve do razgaćeno-upapučene varijante) sa zebnjom se tiskala u mraku ispred zakatančenih vrata hotela Jugoslavija u nultoj fazi renoviranja.
Čekanje je potrajalo, obezbeđenje sa druge strane stakla je bacalo sve nepovoljnije poglede, a krenula je glasina da koncerta neće ni biti. Koncerta je (nakon neizbežnog kašnjenja od 50-ak minuta) ipak bilo, i to kakvog.
Kanda niko od prisutnih nije bio sasvim siguran šta može da očekuje te večeri, imajući u vidu brojne metamorfoze i neočekivana skretanja kojima je Almond vazda bio sklon tokom poslednje tri decenije. A i samo okruženje je doprinosilo opštoj pometenosti.
Koncert je priređen u holu postapokaliptično ispražnjeno-ogoljenog hotela, Almond i prateći bend su bili posađeni na nisku i teskobno usku binu (uz gigantsku fleku na tavanici), uz potpuno odsustvo kiseonika, temperaturu od nekih 40 stepeni. Nešto približno viđenom u spotu No Good Depeche Modea i nimalo V.I.P. (a kako je naziv nastupa na ulaznici sugerisao).
A onda je krenuo čas. Zapravo tročas (nastup je trajao nekih dva sata). Tročas samopoštovanja, iskustva, pozorišne magije, nepatvorene kreativnosti i opuštenosti zrelih i osvešćenih. Na scenu je, uz instant skandiranje publike, stupio omaleni Almond, krenuvši silovito, praćen klasičnom rok-postavom, sa I Have Lived (pesma Charlesa Aznavoura koja i otvara Almondovo poslednje izdanje Stardom Road).
Samo pet minuta kasnije Almond je dobio tri buketa ruža i tuce poljubaca najsmelijih i najnestrpljivijih (dama). Tada je bilo jasno da će se čitav nastup kretati u pravcu kabaretskog popa u kome se on oprobava gotovo 20 godina (na tom putu je 2003. godine na vanserijskom izdanju Heart on Snow došao i do ruskih romansi). Usledile su Tragedy i A Lover Spurned (jedina tokom čijeg izvođenja je na nekoliko trenutaka upotrebljena matrica), a koja je izazvala i prvu u dugom nizu erupcija ekstatičnog oduševljenja prisutnih.
Almond je bio skočan i raspričan, očaravajući svojom relaksiranošću i brzopoteznim, a smislenim i funkcionalnim improvizacijama (dobijenim ružama se masirao po torzou i okolini, potom se istim šibao, pravio krunu od daira...). Negde u toj tački nastupa se konsolidovao zvuk, preambiciozno zamišljen za prostor ovakve prirode i površine.
Na sreću, Almond je svestan šta je osnovni poriv publike za taj čitavo jedno punoletstvo okasneli randevu. Nakon Tears Run Rings, koja je usled gitarske oblande izgubila na eleganciji (ali dobila na energičnosti) i jedine pesme koju je napisao za poslednji album (a nakon ozbiljne saobraćajne nezgode) Redeem me (Beauty Will Redeem the World), na sredini nastupa ponudio je set svojih možda i ponajvećih hitova – The Days of Pearly Spencer ( vrhunac večeri, bravurozno vokalno izvođenje, premda je tokom koncerta Almond povremeno gubio bitku sa višim registrima glasa) i Something’s Gotten Hold of My Heart.
Usledio je predah u kom je praćen samo klavirom otpevao standard If You Go Away ( tokom koje je bez mikrofona prošetao među publikom), te Child Star. Nije zaboravio da oda počast ni još jednom svom velikom uzoru, Jacuesu Brelu, kroz besprekorno izvođenje In the Port of Amsterdam, ogoljene ali i dalje veličanstvene pop šansone.
Almondovo stvaralaštvo nakon Soft Cell dana očigledno je obeleženo kordinatama unutar jedinstvenog četvorougla Charles Aznavour – Jacques Brel – Bethold Brecht - Dusty Springfield. Zato ne čudi što je zvanični kraj nastupa obeležen poletnim izvođenjem I Close my Eyes and Count to Ten mama-Dusty. Bis je očekivano ispunjen udarnih hitovima iz Soft Cell pluskvamperfekta – Tainted Love i What.
Marc Almond (Beograd, 6.09. 2008)
Na kurtoazni poziv zvezde večeri, ispred bine je nahrupilo 60-ak dobrovoljaca-plesača, čime je narušena teatarska dramaturgija nastupa, a sve je malo zaličilo na plesnu raspomamljenost ino-turista na terasama SFRJ odmarališta. Nastup je završen horskim pevanjem i Almondovim silaskom među razigrane uz neprolazno dirljivu Say Hello, Wave Goodbye (neki su preozbiljno shvatili opuštenost te su Almonda mazili po kosi i pogodili buketom u čelo).
Uprkos tom pomalo disonantnom završetku, ostaje utisak o sasvim uspeloj večeri, svake hvale vrednom nastupu skrajnutog pop-aristokrate, multitalentovane prznice i već decenijama tihog favorita iz senke. Pop-katedra je uz sjajnog gosta odlično funkcionisala prethodnog prestoničkog sabata, a sve to, eto, na krajnje čudnoj adresi i u veoma bizarnom okruženju.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari