The Sound The Speed The Light

Mission of Burma je jedan od mnogih američkih post-punk bendova iz 80-ih koji nije ostvario značajan komercijalni proboj, ali se ispostavilo da je na njemu odrastala odabrana publika iz čijih se redova zatim regrutovala sledeća generacija muzičara.

Bend se raspao nakon četiri godine postojanja i jednog albuma (Vs.), nakon čega je nastao kult - ime benda postaje referenca koja se često pominje u vezi sa uticajima na mlađe generacije muzičara. Ono što je nekada možda bilo novo, par decenija kasnije gubi taj status - publika je informisanija, pa je i povratak benda imao odjeka.

Zvuči kao kliše u koji bi moglo da se upiše ime još kojih par desetina bendova, ali u slučaju Mission of Burma drugi život je i te kako vredan pomena. Ne samo da su novi albumi kvalitetni, nego i bend odiše mladalačkom snagom i poletom u svojim melodičnim, bučnim ali i inteligentim i strukturno čudnim pesmama. 

Iako u međuvremenu nisu napisali himnu tipa That’s When I Reach for My Revolver (jedan od prvih singlova benda), za koju verovatno više ljudi misli da je Mobyjeva, ili Graham Coxonova (pomenimo samo ovu dvojcu od mnogih koji su je obradili), formula ostaje ista: introvertniji, muzički više eksperimentalno nastrojeni punk, uz, netipično za žanr korišćenje semplovanja “uživo” (i to još od ranih 80-ih!), dok se u tekstovima pojavljuju dadaista Max Ernst i citati Philipa K. Dicka.

Novi album ne donosi ništa novo, i produkcijski čak i više nego prethodnici liči na ono što je bend radio početkom 80-ih. Shvatite to po sopstvenog nahođenju kao dobro ili loše. Možda je bend nastavio tamo gde je stao po raspadu 1984, tako da za sada u njihovom vremenu 80-te i dalje traju?

Doduše, nikad nisu zvučali toliko strejt pankerski kao u 1, 2, 3, Partyy! ali ako zavirimo u tekst naćićemo više refleksije o žurci nego samu žurku. Njoj je slična i ironična Good Cheer. Sa druge strane, po malo jazz prizvuka se izdvaja u SSL 83 (uz odlično uklopljenu pratnju sintisajzera), kao i u završnoj Slow Facet. Toliko o onome što najviše odskače na albumu.

Basista Clint Conley (koji uz gitaristu Roger Millera i bubnjara Petera Prescotta čini autorsku okosnicu benda) pokazuje pop senzibilitet u pesmi Feed, i toliko od popa, jer na ovom albumu preovlađuju energične tirade poput So Fuck It i nekoliko polu-noise komada koji neverovatno podsećaju na zvuk sa albuma Sonic Youth iz 80-ih, što je utisak kojeg dodatno pojačavaju neprimetni prelazi iz pesme na par mesta.

Semplovi su, kao i uvek, gotovo neprimetni, zato što sadrže zvuke same gitare i glasa, i njihova uloga je da suptilno doprinose pesmama. Kao i na prethodna tri albuma, za njih je zadužen Bob Weston (ex-Volcano Suns, Shellac), jedini član koji nije iz originalne postave (zamenio je Martina Swopea).

Ovo je treće izdanje Mission of Burma na kom, u kontekstu savremene alternativne scene, zvuče dovoljno drugačije. Međutim, kao treći album u nizu, The Sound The Speed The Light ne nudi ništa posebno novo kad je reč o zbuku benda, sem što je malo siroviji.

Stoga bi bend na duže staze trebalo da se vrati pravom eksperimentu, a ne ponavljanju u beskraj onoga što su otkrili pre skoro tri decenije. 

Audio:

• MySpace