The Spinning Top

Pre nekoliko godina poljski sineasta Krzysztof Zanussi je ustvrdio da je život fatalna, seksualnim putem prenosiva bolest. Do tog zaključka je došao i Graham Coxon, najvoljeniji član Blura po mišljenju najodanijih i najupućenijih poštovalaca opusa benda, melanholik koji je vest o konačnom prodoru svog benda u najvidljivije predele pop-sazvežđa obeležio javno kontemplirajući o samoubistvu.

Uz to, Coxon se dokazao kao kreativac od autoriteta, a kao pravi renesansni udarnik se okušao i u drugim oblastima (slikarstvo, književnost...), vazda radan i spreman da se usavršava.

A sada je i na njega došao red da se oproba na, čini se, ove sezone nezaobilaznom polju konceptualnog albuma. The Spinning Top predstavlja ’drugačijim sredstvima’ predstavljenu sliku putovanja čoveka od rođenja, preko odrastanja, zaljubljivanja, samoće, napuštenosti, bračno-porodične blaženosti (Coxon je u međuvremenu postao i otac), sve do smrti i odlaska u večiti mrak.

To ćete, kako inače na kraju često biva, teško saznati preslušavajući sam album jer je koncept, suočen sa ograničenjima pop forme, najčešće teško uhvatljiva kategorija. Uostalom, baš kao i sam život.

Iako je koncept ovde problematičan, Coxon ima dovoljno toga čime može da se podiči. Nakon uspelih izleta u širi prostor pop-muzike (Love Travels At Illegal Speeds i Happiness in Magazines), Coxon se, još jednom potpomognut čuvenim producentom Stephenom Streetom (The Smiths, Blur, Morrissey...) sada vraća lo-fi odrednicama svojih prvih solističkih izdanja.

Iako kao uzore poimenice navodi vedete britanskog folka 60-ih (Daveyja Grahama, Berta Janscha, Johna Faheyja), album (i čitavu priču o evoluciji jedinke nalik samom Coxonu, recimo) otvara Look into The Light u kojoj je nemoguće ne prepoznati finu teksturu Nicka Draka. Njegovim senima će se Coxon pokloniti još dvaput na ovom izdanju, u delu koji se bavi pitanjima spoznaje romantične strane življenja u raskošno postavljenoj Brave The Storm, te u Home koja peva o sreći porodičnog života.

Melanholija (ona iz lenjih, toplih popdneva u zamračenoj sobi ili netaknutoj prirodi) Coxonovog putnika čeka već u drugoj pesmi This House. Na toj tački jasno se očitava jedan od krupnijih manjkavosti ove ploče. Oda Hanku Williamsu u In The Morning, uz iznenađujuće indijanske ukrase u pozadini, pokazuje da razigrani Coxon naprosto ne zna kada treba da stane. Pesma koja šarmira već u prvom minutu, sasvim bespotrebno se rastegne na bezmalo deset minuta, tokom kojih, doduše, bivše-budući blurovac demonstrira najskorije ovladane sviračke tehnike, ali ne i više od toga.

Nakon nje, sasvim iznenađujuće, u If You Want Me dolazi distorzija kakva je i Bluru znala da se tu i tamo omakne, pre i posle Park Life dana. Ova pesma bi se dala opisati kao posestrima Coffee & TV, a Blur nasleđe je sastavni deo i Humble Man. Jednako iznanađujuće usled tog silnog trubadurenja na ontološke teme zvuči i silovita Dead Bees, koja nudi malo raspomamljenog delta bluza u pravo vreme da razdrma 'nežnije' coxonovce. Geografski bliski zvuci se kriju u narednoj Sorrow’s Army.

Coxon je ubedljiv i u Tripping Over i Feel Alright, ali se u Caspian Sea i posebno u November, brehtovskom oratorijumu i soundtracku za ukop umornog putnika, sapliće o svoju već poslovičnu neumerenost (čitav album traje gotovo 80 minuta).

Ali sve je to Graham Coxon - i virtuoz i ne baš najveštiji mislilac, i iskreni trubadur i nevoljna pop-zvezda. A The Spinning Top, poput svog autora, predstavlja čudnu sortu – lako mu je naći zamerke, ali čini se da je i lako uživati u njemu.

Onako ljudski, jednostavno. Bez koncepta i apstrakcija.

Povezano:

• izgleda... Normalno, Graham Coxon - pogled sa zida (2006)

Audio:

• MySpace