(Matador)
Kako biti moderan u postmoderna vremena i drugi problemi na ponovnom nezavisnom debiju za žive i ambiciozne Sonic Youth
Za nas koji smo odrastali uz dekonstruisanu muziku svake vrste Sonic Youth su ono što su drugima The Rolling Stones. Preciznije, za alternativni rock milje, tog naslednika svih kontrakultura, oni su ono što su Gratefull Dead bili za rock muziku – dugovečno i dugotrajno tu da podsete na poreklo i pravi smisao ove pobune, kao živi podsetnik odakle se krenulo i kuda se ide. Slušanje njihovog novog albuma 2009. godine zato nije toliko različito iskustvo od slušanja njihovog albuma 1989, kad je bend već priveo kraju svoju revolucionarnu noise fazu i albumom Daydream Nation otvorio novo poglavlje mogućnosti.
SY zvuk je, naime, ostao sublimacija prošlosti i moguće budućnosti rock ’n’ rolla – koliko tu ima Velvet Undergrounda ili MC 5, toliko ima i konkretne muzike, kao i budućih neohardcore bendova. Zbog toga i imaju toliko jedinstveno mesto u istoriji i zato je Eternal sasvim dobro ime za ono što sledi na njihovom prvom nezavisnom albumu, od... pa od 1989. Sećate se, već 1990. godine oni su sa Geffenom potpisali jedan od najpovoljnijih ugovora za male grupe ikada, koji im je omogućio kreativnu slobodu, pa čak i ulogu skauta za nova imena. Srećom, jer je usledio Goo, album kome je uspešna svetska distribucija donela status amblema cele jedne generacije.
I saradnja sa major etiketom je dobro išla, to se tek sad vidi. U trenutku kad je bend konačno ostao bez stege obaveza koju ipak donosi velika izdavačka kuća, očekivalo bi se povećanje razularenosti i manja kalkulisanost na ploči... ali prava istina je da SY nikad i nigde nisu izgubili svoju esenciju, nikad nisu kalkulisali na pločama, a dozirane razularenosti se nikad nisu stideli, pa Eternal na prvo slušanje nema velikih iznenađenja: neponovljiva spora lirska buka koju su oni patentirali kipi na sve strane, nagrizajući uši i gušeći u grlu kao i prvi put. Ali zbog nečega ovo ipak nije samo još jedna ploča Sonic Youtha.
Lee Ranaldo, Mark Ibold, Kim Gordon, Steve Shelley, Thurston Moore
Najveći problem SY u novim vremenima bio je ono što ih je istovremeno činilo tako posebnim – zaljubljen u naraciju, ispisanu rečima koliko i gitarama, bend često nije primećivao da u novim vremenima duga priča više ne ulazi u mozak. Da li je problem bio sa mozgom ili pričom drugo je pitanje, ali plašim se da danas niko više nema raspon pažnje duži od tri minuta, te je na poznim albumima bilo pomalo uobičajeno zaboraviti kako je počela neka njihova duža pesma.
Obrt nagovešten na Rather Ripped (2006) zato je ovde u punom zamahu. Na Eternal zatičemo SY kako se i te kako trude da sabiju što više u što kraće, te je ovo vredan znak koncentracije na iskaz umesto na način priče, od čega su bolovale neke njihove novije ploče.
Sonic Youth su jedan od najvećih američkih storyteller bendova, i njihov povratak na pričanje iz rock ’n’ rolla najbolje je što je moglo da im se desi u vreme opšteg poziranja iz rock ’n’ rolla. Ponovo koncentrisani samo na ono što treba reći, SY sa seksualnom samouverenošću vladaju svim klasičnim rock idiomima, pa ih odjednom sa iznenađenjem vidimo kao veliki tradicionalan bend koji se svojski trudi da rock ’n’ rollom nešto kaže. Samo veliki bendovi mogu da uzmu medij kojim se bave – rock ’n’ roll – i preokrenu ga na način koji njima odgovara, a SY su jedan od poslednjih na taj, istinski način velikih.
Na Eternal bend postaje toliko oličenje rock pravovernosti kojoj nema zamerke, da počinje da podseća na neku metal/hard rock bandicu u odbrani svog žanra sa staračkom elegancijom nekog ko već zna sve pokrete i šta oni znače. Tako Malibu Gas Station ima prilično neočekivan do klasičnosti klasičan rock solo, What We Know hipnotički usporene stoogesoidne trenutke, slatka Walking Blue jednako iznenađujuć prizvuk keltskih gitarskih forica, a ceo album povremeno dobija nesvakidašnje metaloidno zakrivljenje koje nameće gustina gitarskog zvuka.
Prepoznatljivost žanra ovde radi za njih, pretvarajući Eternal u nešto najbliže onome što je za Neila Younga bio Ragged Glory, autentičan veliki rockerski album nekog ko je već sve proživeo, pa sa odmakom to još jednom prepričao deci, najglasnije.
Tu su i epovi – Massage the History predstavlja novo otelotvorenje njihove megaextended ispovedne rock teme koja traje koliko i prelazak Dunava uzvodno. Melodična analogno-tehnološka saga Antenna je možda i veći uspeh, ali vrhunac albuma su dueti, nikad do sada toliko prisutni. Višeglasno pevanje u nekoliko pesama daje novu tenziju ljudske međuigre koja se odvija između likova u pesmi, i svež utisak filma u kome uloge igraju svi članovi grupe, kao u spotovima ABBA. I mada nalik na dobro kadrirani krimić - kad stvar počne, već znamo da posle reči "station" ide reč "nation", i da će Kim ponegde onako da uzdahne i iseče vam noge - ovo je prijatna predvidljivost klasičnog noir filma, kao što disonancije kojima povremeno pribegavaju sada zvuče umirujuće očekivano, kao oaza spokojstva, a ne više rušilački uznemirujuće kao nekad.
Ne zato što su se SY promenili nego zato što se svet promenio, odnosno srušio sam od sebe, možda prvo baš u Americi.
Zato, kad počne ova ploča sa tako prepoznatljivim električnim lavežom na Sacred Trickster, sa električnim gitarama koje kao zvona objavljuju ulazak u drugu dimenziju gde možemo da budemo ono što zaista hoćemo, pa onda stanu da vas napadaju razne gitare istovremeno, jedna na jedno, druga na drugo uvo, prosto ne možete da se ne razdragate:. "I wish I could be music on a tree"! Pa sloboda je tu! Neko ju je već osvojio za nas!
Za sve one koji su ikad voleli da im posle slušanja muzike nešto zuji u ušima.
Povezano:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
RadeBL (gost)
| 13.06.2009. 14.52.23
The Eternal, čista 10-ka, kao suza !
-
bojana (gost)
| 13.06.2009. 14.57.37
album je odlican, bas me je odusevio!
-
alex (gost)
| 13.06.2009. 15.03.34
Alal vera!
-
kozmic blues (gost)
| 13.06.2009. 17.08.55
vrlo dobra ploca. prizeljkivao sam recenziju albuma bas iz pera dragana ambrozica. dragane, jos samo da ih dovedes na jesen ili zimu...
-
vasilevs (gost)
| 13.06.2009. 19.23.28
Obavezno ih dovesti. I dovoditi.
-
staima_nemanista (gost)
| 13.06.2009. 21.47.50
Evo da pokusam da docaram zavrsetak koncerta u Düsseldorfu iz aprila ove godine
https://www.youtube.com/watch?v=NXzbb4YSVto
-
3OPAH (gost)
| 14.06.2009. 00.28.13
veliki SY , veliki D.A.
sličan se sličnom raduje
-
iYouth (gost)
| 14.06.2009. 13.33.23
Album zvuci kao da su se mnogo trudili da zvuce kao pre 20 godina, a zvuce umorno i dosadno...
-
usklik (gost)
| 14.06.2009. 19.46.30
meni su umorno i dosadno zvucali i prije 20 godina...nikad ih ne ukapirah..
-
vasilevs (gost)
| 15.06.2009. 07.17.45
Svaki SY album je odlican. Savrseno odsviran, divan za slusanje. Druge vidove stvaralacke energije ispoljavaju kroz te albume, ali svaki je odlican.
-
Meni je zujalo i posle citanja recenzije (gost)
| 15.06.2009. 07.46.13
...Ambrozic legenda, najbolje online r'n'r pero Balkana!!!
-
Goran (gost)
| 15.06.2009. 10.56.41
Fino,fino.... Nadam se da je sledeca recenzija PLACEBO - Battle for the sun. :)
-
Dada (gost)
| 15.06.2009. 12.03.05
Sjajan album
odlicna recenzija,jedna od boljih na popboxu
-
zbilja (gost)
| 16.06.2009. 17.59.18
uzasan album. daleko od onog najboljeg SY-a.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.