Wait for Me

Ako ništa drugo, a ono frenetični prijem publike na ovogodišnjem Exitu dokazuje da je Moby velika zvezda. To je fakat koji ne može da prikrije ni večita nelagoda koju sam Moby (pre)često očitava u odnosu na svoj zvezdani status, niti previše neupdaljivi imidž u koji beži (tipični geek, zašto ne i ovdašnji eteefovac u nezapamtljivoj majici i niskobudžetnom džinsu).

Do statusa zvezde treba dobaciti, krvav je to posao, neki bi pomenuli i prodavanje duše đavolu, ali u konkretnom slučaju današnjeg optuženika ipak možemo pričati o onim čuvenim kamijevskim čistim rukama. Moby je preneo pelcer evropskog klupskog, elektronskog zvuka u pop-pakovanju na severnoamerički kontinent, odvaživao se i da eksperimentiše kako bi taj zvuk osvežio, a potom je pokušavao da pobegne u jednostavan gitarski zvuk i NGO tematiku.

A onda, te 1999. godine, nama se dogodilo humanitarno bombardovanje, a njemu klasik Play. Zvuk svež, zavodljiv i zarazan, bombardovao je planetu godina nakon izlaska kroz razne (zlo)upotrebe u bezbrojnim marketiniškim kampanjama.

Godine novog milenijuma Moby je utrošio bežeći od stigme muzičara kome se desio planetarni uspeh ali i usud da bude  neželjeni autor pokrivalica za stvari prema kojima je godinama pokazivao prezir. Usledila su bleda, konfuzna izdanja koja su prvenstveno predstavljala otaljavanje posla ili prostor za obznanjivanje rezignacije.

Nakon što je na Last Night restaurrirao prepoznativ njujorški disko-zvuk, Moby na Wait For Me Moby pokušava da udahne život formuli sa kojom je i požnjeo najveći uspeh – naglašena ambijentalnost + sempl + ritam.  Ovoga puta je sve to snimljeno na analognoj opremi iz tehnološkog pluskvamperfekta, uz asistenciju Kena Thomasa (Sigur Rós) koji je uradio miks.

Wait For Me je po Mobyjevim rečima nastao kao izraz nadahnuća rečima Davida Lyncha (koji figurira i kao reditelj spota za možda i najzaokruženiju numeru ovde Shot In The Back Of The Head) da „kreativnost mora da postoji radi sebe same“. Nešto kao odocnela spoznaja  drevnog koncepta larpurlartizma. To je bio početak, ali Moby ovde ipak ne prati slepo taj nauk.

Wait For Me ne pruža očekivanu beskompromisnost u izradi, i na njemu se prepoznaje potpis nekoga ko teži komunikativnom zvuku i odobravanju masa.

Izdanje otvara badalamentijevska minijatura Division (sami Joy Division će kasnije tokom ovog izdanja iskrsnuti kao inspiracija u ovde nepripadajućoj Mistake). Pale Horses predstavlja sigurnu dobit – downtempo sa maznim vokalom (Amelia Zirin Brown), pominjanje "crkvenog dvorišta gde je moja porodica umrla", i potenciranje ukrasa u vidu semplova puštenih unazad.

Već pominjana Shot In The Back Of The Head predstavlja neodoljiv spoj zaostavštine velikog Enoa i takođe značajnih Mogwai. Na drugoj strani, Study War predstavlja ponavljački autoreferentni fušeraj – sve gorepomenuto u vezi sa Pale Horses uz dodatak  vremešnog snimka političkog govora o danima koji donose i okončanje bitke i ponosni hod ka spokojnijoj budućnosti. Iz sličnog šinjela je proizašla i naredna Walk With Me uz  dodatak u vidu apstraktne elektronike sa Boards of Canada adrese.

Ostatak izdanja otpada na varijacije na već predočeno i brojne minijature koje su, po Lynchovom nauku, same sebi svrha. Ddonekle se izdvaja JLTF, mali naklon kristal-popu kao preuzetom iz zaostavštine Mylene Farmer (sa kojom je prethodne zime Moby imao duet Looking For My Name), te blago bluzirana naslovna numera i možda satijevski sveden ambiental u Ghost Return.

Wait For Me je izdanje čije je domete teško precizno odmeriti – ono isporučuje dovoljno milozvučnih senzacija, predstavlja očigledan pomak u odnosu na prethodna lutanja, ali ipak ostaje u debeloj senci srodnog Play i nanovo nudi pregršt materijala za dalju eksploataciju u svrhe kojih se najčuveniji pop-vegan toliko gnuša.

Ali, takav mu je sudbina, mrštio se ili ne.

Povezano:

• Moby na Exitu '09
• Last Night, recenzija (2008)
• Hotel, recenzija (2005)

Audio:

• MySpace