Last Night

Moby (rođak autora Mobyja Dicka Hermana Melvillea) je među najzaslužnijima za popularizaciju (a mnogi bi rekli i degradaciju) techna i njemu bliskih žanrova u prethodnih 15-ak godina. Proslavio se šestim albumom Play (1999), sa koga biste verovatno prepoznali bar pet pesama, čak i ako ga nikad niste preslušali.

Poslednjim albumom Hotel ('05) prilično se udaljio od techna, a s obzirom na kvalitet, sva sreća da mu se novim izdanjem vratio. Na Last Nightu Moby pokušava da u 14 pesama spakuje osam sati noćnog provoda u Njujorku. U izjavi u kojoj objašnjava koncept, Moby navodi kako Last Night predstavlja “ljubavno pismo njujorškoj dance sceni”, koju hvali kao izuzetno eklektičnu, uzbudljivu i tako to.

Nikada nisam proveo noć u Njujorku, pa me najava obradovala: ovim albumom ću, znači, najzad nadoknaditi propušteno! Ali avaj, ovog puta Mobyjev dnevni (tj. noćni) meni ubrzo je zamirisao na proverenu nacionalnu kuhinju, umesto na raznovrsni izbor svetskih specijaliteta koji sam očekivao. Najbolje pesme na albumu su najblaže rečeno retro, s tim što mig koji upućuju ka prethodnim dekadama nije ni dovoljno svestan, ni dovoljno bezobrazan da bi posebno zainteresovao.

Tako čak ni pesma koja se zove Everyday It's 1989 (i za koju biste na osnovu naslova mogli da, kao ja, odete predaleko i pretpostavite da u stvari parodira savremene revival pokrete), ne zvuči mnogo daleko od kakvog remasterizovanog hita upravo iz te godine, što predstavlja zabavnu ali ne posebno kreativnu stilsku vežbu. Pesma je, međutim, dovoljno zarazna i energična tako ta činjenica sigurno neće zamarati misli publike na brojnim svetskim plesnim podijumima.

Sličan po kvalitetu i savremenosti je i megahit Disco Lies (slobodno je odmah možete smestiti na USB koji uvek nosite u slučaju iznenadne žurke): strastveni ženski vokal (Shayna Steele) virtuozno razglaba o prežvakanoj temi („You said you love me, that was just a lie“), dok u pozadini vrebaju hladnjikavi sintovi, ritam-mašina i lažni gudači. Neka bude jasno: sve ovo, pa čak i podatak da je pesma izabrana za pozadinu scene žurke-pre-nego-što-počinje-horor u filmu Cloverfield, predstavlja pohvalu i preporuku.

Za prvi singl Alice u pomoć su pozvani dancehall MC Aynzli Jones i nigerijska grupa 419 Squad, koji su posao obavili profesionalno, ali se (osim već pomenute želje da se naglasi eklektičnost njujorške scene) ne uviđa razlog smeštanja pesme na ovakvo izdanje. I'm in Love uspeh duguje pre svega raspuklom ženskom vokalu koji je u prvom planu, a The Stars se malo više oslanja na stari Mobyjev zvuk i semplovanje.

Osim pomenutih pesama, album je uglavnom loš. Ooh Yeah zvuči kao numera koja nije prošla u uži izbor za poslednji album Felixa Stallingsa, a u 257.zero Moby kao da zaboravlja da recitovanje nekoliko brojeva ne čini samo po sebi pesmu dobrom.

Disco Lies

Poslednja trećina albuma je lagana, pretežno instrumentalna i dobrim delom prosto dosadna. Ona bi verovatno trebalo da ilustruje chillout deo te famozne imaginarne njujorške večeri, ali asocira i na beogradski: čekanje jutarnjeg autobusa ponekad zna pakleno da se oduži.

Last Night je nesavremen i mlak pokušaj koji se skriva iza ne preterano inventivnog koncepta. Nekoliko zaraznih i kvalitetno produciranih hitova nisu ni blizu nečega što bi moglo u bilo kom kontekstu da bude značajno za današnju muziku. Oni će vam verovatno prijati, ali skoro sigurno neće pružiti mnogo više od toga.

Audio:
Alice

Povezani članci: 
Hotel - recenzija albuma (2005)
Go: The Very Best of Moby - recenzija kompilacije (2006)