Kad je jedini kreativni momenat na ploči obrada, onda stvar ozbiljno škripi. Hotel je mutant koji podseća na sve i svašta: od U2 preko New Order do Sisters of Mercy, a najviše predstavlja reciklažu Mobyjevih predhodnih izdanja
Sedmi studijski album
Mobyja na žalost ne donosi ništa što već nismo čuli na predhodna dva ostvarenja
(Play,1999 i 18,2002). Ploča ne beliži nikakav pomak u bilo kom smislu. Nakon off elektro prjekta kao
Voodoo Child iz prošle godine, Moby je rešen da zaradi još novca vrativši se proverenoj formuli: malo gospela – malo rocka – malo techna.
Samim tim što je u pitanju veoma važna muzička figura i kult pojava, lako možete upasti u zamku pokušavajući da sve shvatite ozbiljnijim nego što jeste. Plo čom Hotel (ili Play part 3) Moby ponovo pokušava da publici proda maglu, lepo upakovanu, sa atraktivnim omotom i eksplozivnim pilot singlom. Moby na novom izdanju ipak ne nudi ništa, ni prikriveno ni otkriveno. Nema. Sve je ogoljeno, strejt retro, strejt pop, bez ikakvih emocija. Nema ti tu ništa da misliš, sve je već objašnjeno . Pronalazim logičnost u nazivu Hotel - album se tako mogao zvati Elevator ili Airport ili Supermarket - idealna muzika za takve ambijente.
Ova ni malo progresivna ploča sigurno će imati sjajnu MTV/Viva/VH1 prođu. To potvrđuje prvi, kobojagi politički angažovan (anti Bushovski?! Vidi ti šereta!) singl Lift Me Up. Vešto, nema šta. Polemisanje o tekstovima pesama ne dolazi u obzir, jer je zaista teško pronaći na albumu upečatljive i snažne misli. Doduše, to mu nikada nije bila jača strana, Moby ipak nije Eminem.)
Ono u čemu je nekada prednjačio bile su upravo melodije koje su uspevale da vas dotaknu, da ih osetite, doživite. Taj sada vec šablonski pristup najočigledniji je u Where You End. Tihi klavirski intro, groove box, nenametljivi sintisajzer, strofa i refren kroz sintetizovane gudače. I like It, na primer, ide dalje skroz podseća na Kowalski (Primal Scream) i Inertia Creeps (Massive Attack). Prisustvo ženskog vokala u njoj, može asocirati i na Justify My Love (Madonna). I tako iz pesme u pesmu. Postaje nebitno koja je po redu, a još manje kako se zove.
Album ipak nudi par favorita. Prve dve - Raining Again i Beautiful - imaju snage ako zanemarimo apsolutno neubedljivo izvođenje, jer je pevanje prilično iritirajuće. Mobyjev krhki promukli glas jedva podnosi zahtevnije pesme, sve vreme imate utisak da je pred kolapsom. Zanimljive su još i Temptation (u originalu New Order) koju je, uz veoma dobar aranžman, fantastično otpevala Laura Brown. Kad je jedini kreativni momenat na ploči obrada, onda stvar ozbiljno škripi. Instrumental koji zatvara album, Homeward Angel je ambient-synth tema koja melodijski liči na stari Mobijev singl Into The Blue.
Hotel je mutant koji podseća na sve i svašta: od U2 preko New Order do Sisters of Mercy, a najviše predstavlja reciklažu Mobyjevih predhodnih izdanja. Možda je nekom to u redu, ali sa druge strane sve je manje strpljenja i razumevanja za ovaj serijal. Naročito ako se ima u vidu da je reč o znatno talentovanijem izvođaču.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.