Steve Albini i kolege priredili su u Letnjoj Šikari - ispostavlja se, veoma ozbiljnom koncertnom prostoru - beskompromisan koncert. Kvalitet njihovog istovremeno preciznog i divljeg; brutalnog i delikatnog; ljutog i zabavnog... nastupa slobodno se, u predstojećem periodu, može koristiti kao etalon kako profesionalnosti, tako i srčanosti žive rok svirke
Mesto: Letnja Šikara, Beograd
Vreme: Nedelja, 11. maj 2008.
Organizacija: Odličan Hrčak
Koja je tačno poželjna mera hladnokrvnosti u jednom kritičkom osvrtu predmet je sporenja, valjda, otkad je kritike. Uprkos viševekovnoj praksi, još uvek opstaje mišljenje kako bi osvrt na umetnost trebalo da bude, da prostite, objektivan – ma šta to značilo. Gotovo sam siguran da nikad nisam baš objektivan... ali to sad nije toliko bitno.
Bitno je da je, objektivno, šteta ako niste bili na sinoćnjem koncertu Shellaca u Beogradu, ako vam „pank rok“ znači makar malo više od rutinske asocijacije na nekoliko bendova za koje se taj pojam obično vezuje. I/ili ako svirate gitaru, bubanj ili bas u bilo kakvoj rok grupi.
Basista Bob Weston poverio je okupljenima kako je bend veoma prijatno iznenađen odzivom (oko 300 duša) – pitali su se, naime, da li će iko doći. Ispostavilo se, naravno, da ovde postoji ne samo kritična masa ljudi koji znaju ko je Steve Albini, nego i ozbiljan broj upućenih koji prepoznaju pesme Shellaca već posle par stotinki, i ne stide se da pokažu da im uopšte nije svejedno što ih čuju.
Steve Albini svoju impresivnu biografiju – i ništa manje impresivnu reputaciju, koja god „škola mišljenja“ o ovom doajenu američkog andergraunda bila u pitanju – nosi sa lakoćom i silinom koje se, tako udružene, najpreciznije mogu opisati kao istinska harizma. Činjenica da Albini, sa svojim anti-glamuroznim imidžom (vojnička frizura, tišrt, iscepane farmerke, neskrivena dioptrija), hteo-ne hteo, jeste rok zvezda samo je mali deo toga. Onaj presudni tiče se nekih puno životnijih stvari.
Ne, njihov nastup ne pripada „odsviraj to što imaš, zahvali se i idi“ školi: naprotiv, u pitanju je pravi šou, na mahove sasvim teatralan, ali protkan tolikom količinom neposrednosti i osobenog humora da se o trojici muzičara jednostavno mora misliti kao o realnim, običnim ljudima koji ne samo da to što rade (sviraju eksplozivan pank rok) rade vrhunski i posvećeno, nego u tome i istinski uživaju.
Najpre je nastupila nemačka kantautorka koja radi pod imenom Allroh. Zašto je ova krhka plavuša sa svilenkastom kosom za svoju MySpace stranicu - koju možete videti i, još važnije, čuti ako kliknete na link u prethodnoj rečenici – odabrala baš one fotografije, na kojima izgleda zajebano, možemo samo da nagađamo; tek, u pitanju je veoma delikatno stvorenje čiji je izgled negde na tromeđi Sonje Savić, Ally McBeal i Beth Gibbons, a pesme bučni, eterični izlivi nežnosti, senzualnosti i bola.
Na samom početku nastupa Shellaca, Albini karikaturalno-svečano skida đozluke „znakovitim“ pokretom; pre će biti, da mu ne bi spali tokom veoma fizičkog seta koji će uslediti, nego da bi bio lepši. U sredini je Todd Trainer, jedan od – uskoro to postaje jasno – najboljih bubnjara koji se daju zamisliti; da je jedan od najzabavnijih koji se mogu videti, jasno je i pre nego što počne da svira. Za njegovo pozicioniranje u prednjem delu stejdža, tj. u liniji sa ostalom dvojicom, svakako postoji dobar zvučni razlog, ali to je odlična ideja i zato što se tako može nesmetano uživati u njegovom stajlingu i nastupu. U dve reči, Mapet Šou.
Basista Weston, sa aurom prvog komšije i srdačnom, ali i šaljivo-autoritativnom komunikacijom sa publikom, druga je strana iste medalje; stamen i dobroćudno ironičan, gotovo bez trunke teatralnosti, deluje kao sidro benda.
Svi su beskrajno disciplinovani, i to na način koji ih ni najmanje ne sprečava da se istinski otisnu u divlje rokanje. Tu negde, valjda, leži i tajna izvanredne siline njihove muzike.
Nijedna od numera ne zvuči kao da im je makar malo dosadila, izuzev, eventualno, najupečatljivije pesme koju su ikad snimili, predivnog ljubavnog komada Prayer to God (1000 Hurts, 2000), čiju jednostavnost Albini možda trunčicu previše oneobičava nečim što kao da teži ograđivanju, ali mu se nikada istinski ne približava. Humor, pa i sarkazam, jesu među važnijim aspektima estetike Shellaca, ali sumnji u iskrenost i posvećenost njihove muzike, ma koliko zabavna bila, naprosto nema mesta.
Kao što i sam Albini, uostalom, reče u Pesmi o vevericama: „Ovo nije nikakva metafora. Ovo je stvarno, jebote!!!“. Nakon toga, konfliktni naboj agresije i sofisticiranosti; obilja i frustracije; ljubavi i sarkazma... koji oduvek – od Big Blacka, preko Rapemana, pa do Shellaca – pulsira u oštrom, masivnom srcu Albinijeve muzike, seli se u bremenitu tišinu. I onda šou ide dalje.
Nema razrešenja. Nema katarze. Ali tu je rešenost da se istraje, a vala i izrazi. I, ako je moguće, dobro zabavi. Ako to nije pank rok, ne znam šta je.
Ne, stvarno, šteta ako niste bili.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari