Nakon 10-godišnjeg zatišja, Bristolci besprekorno vešto i prilično strastveno apdejtuju svoju autentičnu estetiku, u koju istovremeno implementiraju delikatan izbor iz pop arhive. Third je, tako, i moderna, i starinska, i svevremena ploča - dakle, još jedan klasik Portisheada
Na estetskom polju nespretno nazvanom “trip hop”, jednom od poslednjih istinski postojećih pravaca popularne muzike, ostali su, manje-više, samo dinosaurusi Massive Attack i Portishead (i, dobro, Tricky). Massive Attack se već poslovično retko oglašava novim albumima, a Portishead se još krajem prethodne decenije povukao u hibernaciju, ostavljajući istorijski živi album Roseland NYC ('98) da svedoči o kvalitetu benda rečitije nego stotine koncerata.
Malo je albuma koji su se toliko dugo čekali kao treća studijska ploča Portisheada. Sa sličnom situacijom svojevremeno su se suočili Stone Roses, kada su 1994, pet godina nakon proslavljenog debija, objavljivali drugi album Second Coming: aktuelnost “žanra” kom su na početku karijere pripadali uveliko je bila minula, a očekivanja su bila ogromna.
Od Rosesa tada niko valjda nije ni znao šta očekuje, osim da očekuje puno; to je verovatno i glavnina razloga što je fantastični Second Coming prošao tako kako je prošao. A prošao je grozno: publika nije bila oduševljena, kritika – koja je nekako baš u to vremena počela da postaje sve neozbiljnija - naprosto je razapela ploču, a sama grupa je, opterećena drogama i kojekakvim drugim glupostima, nedugo nakon izlaska albuma prestala da postoji (kao i višedecenijsko prijateljstvo dvojice ključnih članova).
Portishead, međutim, sa svojim aktuelnim vaskrsnućem dolaze na znatno prijemčiviji teren. Blagonaklona atmosfera kakva je prigrlila najpre koncertni, a zatim i diskografski povratak Portisheada ne može se objasniti ni stilskom ograničenošću njihovog manevarskog prostora – tj. činjenicom da oni imaju svoj relativno uzak zvuk kakav nema niko drugi, pa ne mogu puno “pogrešiti” - ni nešto većim minulim LP radom od pomenute mančesterske ekipe.
Rekao bih da je stvar u nečem sasvim trećem i sasvim jednostavnom: iako je, naime, broj albuma koje prosečna glava stanovnika u ovom ili onom (a znamo kom najčešće) formatu nabavi i presluša u jedinici vremena mnogostruko veći nego ikad, broj istinski velikih aktivnih bendova, koji su u stanju da naprave istinski velike ploče, danas je - veoma mali.
A Portishead je veliki bend.
I Third je – velika ploča. Bar, to jest, prema današnjim standardima. Deluje gotovo monumentalno, zapravo, u moru hiperkonzumacije koja slušaocu daje ogromnu širinu i slobodu, ali ga često efektno demotiviše da izbaždari kriterijume.
Ono što u prvom redu impresionira nije modernost – u to da će njihovo majstorstvo biti na visini brojke 2008 nije ni trebalo sumnjati; glavni “tehnolog” Portisheada Geoff Barrow bio je, uostalom, jedan od vodećih muzičara 21. veka i pre 2000 – nego širina i dobar ukus sa kojima Portishead zahvata u sve davniju prošlost. Kada Third iznenađuje – a to nije retko – to je uglavnom zbog mudrog izbora iz predivnog asortimana antikviteta koji je stajao na raspolaganju njihovoj erudiciji.
Čim se izvadi iz staniola – Third je već prašnjav, i to u najboljem smislu reči. Na njemu je zamamna patina elektropionirskog zvuka Silver Applesa, koji su se 60-ih poigravali oscilacijama na način koji i danas izaziva analogne žmarce; želatinozna udobnost gotovo zaboravljenog Tangerine Dreama; temeljno potkrepljena hipnotička uštogljenost najvrsnijih majstora krautroka... Sve do gotovo komičnog - i upravo zbog toga najdramatičnijeg pasaža na albumu, koji počinje kada Portishead u velelepnoj Small iznenada otvori vrata iza kojih Deep Purple, u nekoj dimenziji u kojoj je zauvek na vrhuncu ozbiljnosti i popularnosti, praši Child in Time.
Machine Gun
Grupa je, dakle, uspela da ispuni format koji je sebi odavno zadala, i proširi ga i pojača na sasvim relevantne načine.
O tome zašto, deset godina kasnije, muzika Portisheada ne zvuči ništa veselije, ovoga puta neće biti nagađanja. U svakom slučaju, činjenica je da i na tom polju danas postoji veoma značajna potražnja kakvu eskapistička većina moderne muzike jedva i prepoznaje. Zašto kriti: upravo istrajna lepota njihove, uvek tako istinite, melanholije bila je tas koji je odlučio između škrte sedmice i fine, okrugle osmice koju ste videli gore.
One dve brojke koje preostaju do maksimuma neka posluže kao oznaka prostora za verovanje da može biti i novih velikih obećanja. Ako budemo više verovali da nova vremena mogu doneti i nova velika imena, koja će vredeti čekati deset godina; ako budemo više očekivali – možda ćemo više i dobijati.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari