Uz svetleću rekreaciju, stripove, Pionire, Darka, Sajsi, iznenadne Kikija i Mlađana... najuspešniji Trenchtown do sada priveden je kraju
Mesto: Palićka šuma
Vreme: Subota, 2. maj 2009.
Organizacija: Fokus
Već oko 19 h je atmosfera u Palićkoj šumi bila radna, i uglavnom skoncentrisana na nastup nekadašnjeg lidera Haustora. Novinari su jurili unaokolo ne bi li saznali kako mogu da dođu do Darka, koji je bio smešten na jednom od obližnjih salaša. Sa druge strane, grupice kampera su uz gitaru podmazivale glasne žice, prelistavajući pesmaricu čuvenog veterana.
Od ostalih aktivnosti izdvajamo: praćenje probe Pionira 10, igranje frizbija ili badmintona (koji svetli u mraku), opuštanje na ležajevima ispred štanda sa istočnjačkim proizvodima... U obližnjem improvizovanom kafiću Aleksandar Zograf je govorio o stripu, alternativnom načinu mišljenja i delanja.
Subotičani Pionir 10 nisu nova pojava – postoje od 1999, nedavno su objavili debi album (o kom ćete uskoro čitati na ovom sajtu), ali i pored nesumnjivog autorskog potencijala do sada nisu uspeli da dođu do šireg kruga ljudi (ovde se postavlja i pitanje ambicija). Trenchtown im je, čini se, pružio takvu priliku (pred kraj njihovog nastupa ispred bine je bilo oko 2.000 ljudi), a bend je to najbolje iskoristio u post rockom nabijenom Namagnetisanju, kao i u melanholičnim brojevima Odavno naj i S vrha solitera.
U jednom zanimljivom obrtu Da da da (sa čuvenim stihom "Jutro će promeniti sve") je, ponajviše zbog usne harmonike, zvučala kao pomereni i zaboravljeni klasik Neila Younga. Priznaćete da nije malo.
Dok su Pionir 10 nastup privodili kraju, publika je povremeno skandirala Rundekovo ime, a tokom nameštanja opreme je u prvim redovima već proključalo. Rundek međutim ne dozvoljava publici da odabere tempo. Sinoć je najzanimljivije bilo gledati upravo sa kakvom lakoćom režira predstavu u kojoj je istovremeno i glavni glumac (sa poznatim repertoarom).
Ne obazirući se na pomamu koja je pretila da preraste u opštu histeriju, Rundek je diskretno izlašao na binu, uzeo bas i počeo laganu reggae temu, sa dosta improvizacije. Čitav prvi deo koncerta bend se držao srednjeg tempa, što je dovelo do spuštanja tenzije u publici. To, međutim, ne znači da je Rundek totalno spustio kormilo. Njegovo iskustvo je ogromno; on ima nepogrešiv osećaj kad treba pustiti publiku da peva; kada treba da se zasvira agresivno, a kada sporo.
Neko će reći da je to lako kada imate bezrezervno poverenje publike. Međutim, ono što je pakleno teško je pridobijanje poverenja.
Publika se uveliko osipala kada je na binu izašao sastav Sajsi, ali to nije bitno uticalo na kvalitet svirke. Bend je zvučao kompaktno (ako izuzmemo nervozne reakcije perkusioniste Dragana Simeunovića koji je u par navrata pri kraju svirke uzimao mikrofon i "prozivao" medijski servis Srbije), ispoljavajući sirovu energiju i neposrednost.
Centralna figura, MC Ivana Rašić, pokazala je veliku dozu drskosti – pričala je kako bolje repuje u bundi, sporije pesme je najavljivala kao predah, neke je najavljivala kao "neautobiografske", silazila je u publiku...
Tokom njihovog seta se odigrao i mali battle, kada je Ivana dala mikrofon mladiću iz prvih redova. Sajsi su sinoć, dakle, uspeli da održe ravnotežu između kvalitetne izvedbe i poriva da se bude neposredan, a to im je često nedostajalo kad sviraju uživo.
Kada se činilo da je svemu došao kraj, odigrala se jedna posebna prvomajska žurka – na glavnu binu je izašao Kiki Lesendrić i odsvirao nekoliko svojih hitova. Na stranu nesporan kvalitet same izvedbe (solo gitaru je svirao Vlada Negovanović), postavlja se pitanje kako je uopšte došlo do ovog gostovanja. Nekoliko desetina ljudi, među kojima je bio i ministar Mlađan Dinkić se zabavljalo tokom Lesendrićeve svirke.
Ovaj nastup, međutim, potvrđuje da Lesendrić, uostalom kao i Dinkić, ima samo nostalgičan odnos prema rock muzici kao prema nekadašnjoj ljubavi. Oni se povremeno pojavljuju na Exitu, Trenchu ili nekom sličnom festivalu, dok tokom godine rade nešto sasvim drugo, čak na uštrb te ljubavi.
Da je drugačije, odnosno da je više iskrenosti, bilo bi možda i više dobre muzike. Ali, svako ima pravo na svoj Prvi maj.
Povezano:
Trenchtown 09 (I dan) - A tek je počelo
Trenchtown 09 (II dan) - Po gradovima i šumama
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari