Nije nikakvo iznenađenje da neka domaća grupa radi godinama, sa iskrenom predanošću i uzbudljivim rezultatima, a da se opet sve vreme nalazi daleko od radara javnosti. Nakon beogradskog koncerta, jasno je da to važi i za ovu subotičku grupu. Kao i činjenica da kvalitet ubuduće neće tako često biti skriven od naših očiju&srca
Prva zanimljivost: solidno popunjena mala sala Doma omladine je redak prizor kada su u pitanju relativno nepoznati bendovi. Naravno, tome je zasigurno doprinelo učestalo online/radijsko emitovanje hita
Da Da Da. Druga stvar koja je upadljiva jeste da
Ponir 10 vizuelno uopšte ne izgledaju kao rock bend. Zapravo, kada je pevač i gitarista Mihajlo seo na stolicu i to okrenut profilom prema publici a dok ni ostali članovi nisu delovali
rock, pre bismo mogli očekivati neki spori i preterano ozbiljan rock ‘n’ roll za odrasle, koji ne obaćava mnogo zabave.
To sadrži i nešto istine, samo u njihovom izvođenju cela ozbiljnost i melanholija nema ni trunke preteranog. Potencijal Pionira 10 se krije u daru saopštavanja pesimistične i lične poruke na način kojim nas time ne opterećuju (jer odveć imamo i sopstvenih problema). Tako nam Pionir 10 pomažu da ostvarimo zdrav kontakt sa samima sobom. Pesimizam u njihovom slučaju nije fatalistički, stihovi su obično uklopljeni u jednostavne i lepe melodije koje će nam sugerisati neku boemsku utehu, luzersko dostajanstvo, možda čak i dokolicu i ironičan stav prema životu.
Ali to nije sve! Očigledno velika naslušanost u slučaju Pionira 10 ne vodi gubitku identiteta, mada na trenutke mogu neodoljivo podsećati na Lunu/La Stradu, već odličnoj raznovrsnosti. Od onog što bi ličilo na novi (a zapravo stari) američki rock, pa preko klošarskog bluesa, do određenih dark uticaja, novog talasa i art-punka, do već uobičajenog vojvođanskog popa, Pionir 10 će nam praktično demonstrirati svoju elokvenciju.
Ako vizuelno i ne deluju kao rock bend i budući pop idoli, to je u njihovom slučaju samo bonus. Kao ljudi kojima je stalo da se izraze jer drugog izlaza nemaju, zvuk i reči vode celu stvar, i samo to postaje bitno. Naravno, izvođenje nije lišeno strasti, pevač će svoju gitaru udarati kao da ga sam đavo goni na to, ritam sekcija je precizna i spontana, dok drugi gitarista svojim upadima dobro popunjava osnovnu melodiju pesama. Tu je i nenametljiva klavijaturistkinja, otpevaće poneku pesmu i dodati poneku vedru nijansu svopštem utisku.
Koncert se završio kraćim bisem, sa kojeg bi se mogla izdvojiti poslednja, solo odsvirana pesma pevača u kojoj se pokazalo da i u tako ogoljenoj varijanti stvar može odlično da funkcioniše. Zbilja je teško naći neku manu Pioniru 10: sve deluje kao vrlo pozitivno iznenađenje kad je reč o grupi o kojoj sve do nedavno nismo imali prilike da znamo/čujemo bilo šta. Jedino što im nije išlo na ruku je standardno loše ozvučenje koncertne sale, pogotovo činjenica da se vokal nije jasno razumeo. Šteta, kod Pionira 10 reči su podjednako važne, ako ne i važnije od muzike.
O predgrupi Denubridi se ne može puno toga reći, osim da sviraju tvrđi rock, između garaže i novijeg komercijalnog gitarskog zvuka, i da im nedostaje malo sopstvene kreativnosti. Možda je bila greška napraviti zajednički koncert ova dva benda, pošto se ipak obraćaju suviše različitoj publici.
Komentari
-
zeljka (gost)
| 16.12.2009. 01.06.22
bez komentara :-)
volila bih pionire cut uzivo
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.