A tek je počelo

Foto: Trenchtown, Nebojša Marić

Mesto: Horgoška šuma,Palić

Vreme: Četvrtak, 30. april 2009.

Gostoprimstvo je zastava kojom mašu patrioti svih boja, ali je to nekim mestima (kao i ljudima) ipak prirođeno, dok su druga osuđena da se, manje ili više, (bez)uspešno trude. Kada iz Beograda dođete u najseverniji grad u Srbiji i Vojvodini (10 km od granice sa Mađarskom), jednostavno osećate da ste ušli u sasvim drugu vremensku zonu, i to u najbukvalnijrm smislu – okruženi ste niskim građevinama, često sa dekorom iz doba austrougarske monarhije, zelenilom, ljubaznim ljudima koji ne žure... 

Tokom jučerasnjeg dana su se u parku kod subotičke Železničke stanice mogle videti grupe kampera kako se odmaraju na putu za šumu pored Palića, gde se održava festival Trenchtown. Železnička stanica je važno odredište, pošto odatle idu besplatni autobusi prema mestu na kom se festival održava (prevoz je ove godine pojačan, tako da na svakih sat vremena idu po dva autobusa).

Atmosfera u autobusu je opuštena, pije se pivo, drema ili priča, mešaju se mađarski i srpski. Kada uđete na sam festival, prvo što uočite je da se svuda oko vas nalaze ograđeni prostori za kampovanje. Trenchtown je po zamisli manji festival (sinoć je bilo oko 2.500 ljudi, a taj broj će se sigurno povećati u preostala dva dana), koji ljudima u nastoji da ponudi kvalitetan i zabavan program u prirodi.

Drugo, razlika između publike i muzičara je mnogo manje očigledna nego na drugim festivalima. Dok je potpisnik ovih redova čekao pivo na šanku kod glavne bine, pored njega su Nenad i Oliver iz KKN-a davali intervju, a u tom trenutku je stigao i Edo Maajka, kog su promoteri zezali da drži liniju.

Nastup Kande, Kodže i Nebojše je bio silovit, čemu je najviše doprinela ritam sekcija, veoma precizna i čvrsta, koja je omogućavala Oliveru i Nenadu da slobodno improvizuju kada osete potrebu za tim. Pored toga, moglo se videti da se nitne vraćaju u modu, a izlazak na binu Kojota iz Eyesburnea, sa kojim je KKN odsvirao deo Foundationa i celu Some Free Time doveo je nastup do vrhunca. 

Edo Maajka je uspeo da euforično raspoloženje u publici zadrži, ali i u pojedinim trenucima popne za još jedan stepen. Pored hitova kao sto je Bomba, Edo je poentirao sa Klimaj glavom (Ne mogu logori do Evrope doć), koju je najavio pozdravom drugarima koji se u Hrvatskoj bore za besplatno studiranje (To nije komunizam, komunizam je sranje). On definitivno ima harizmu, a njegov flow ima pozitivan predznak čak i kad je u pitanju beef (npr. Daj mi ljubav), što mu rep čistunci zameraju (Edo, kažu, nije opasan).

Mađarski reperi Belga, koji parodiraju mađarski populizam, nisu mogli sa tim da se takmiče. Njihove matrice jednostavno nisu dovoljno zanimljive (čitaj: energične), a imidž je veoma sličan Beastie Boysima, sa kojima ih u Mađarskoj često porede, iz vremena Ill Communication.

Međutim, to nije moglo da utiče na celokupan utisak. Zabavu ste uvek mogli da potrazite na Rege bini i Terasi, kao i na brojnim štandovima, na kojima nema šta nema. Od egzotičnih do lokalnih aroma, od čajeva i nargile, do pljeskavica, rakije i veoma dobrog gulaša. Na vama je da izaberete.