Ovaj film je bio gotovo kao neki san, fanovsko druženje – nas nekoliko smo maštali da napravimo zombi film u Srbiji. Malo smo u to verovali, malo nismo
Posle premijere na ovogodišnjem Festu, zombiji su nastavili pohod u domaćim bioskopima. Zona mrtvih, vododelnica u ovdašnjem poimanju žanrovskog filma, podelila je kritiku i publiku. Konjević i Todorović su pokazali da je na razvalinama kinematografije koja nikada nije uspela da se profesionalizuje moguće napraviti žanrovski, čisto repertoarski film.
Uz to, film koji je moguće plasirati na relevantnija tržišta tako je postao jedini ovdašnji naslov sa izvesnom distribucijom na značajnim ino-tržištima posle 2000. godine. Konjević i Todorović pripadaju novijem/svežijem talasu filmske kulture (Život i smrt porno bande, Beogradski fantom, Edit i ja, Srpski film, Šišanje), a njihovo delo pokazuje da je iskorak od fanovski ostrašćenih maštarija ka stvarnom filmu ipak izvodljiv. Mesec i po dana i 10.000 gledalaca kasnije, vreme je za svođenje računa.
O filmu za Popboks govore režiseri Milan Todorović i Milan Konjević, kao i glavna glumica Kristina Klebe.
POPBOKS: Kako izgleda snimati žanrovski film u okruženju bez tradicije žanrovskih ostvarenja?
MILAN KONJEVIĆ: Zapravo, ne preterano teško.
MILAN TODOROVIĆ: Domaća publika nije naviknuta na horor u okviru domaće kinematografije, što je šteta. Ipak, najvažnije je da je Zona mrtvih pre svega dobar film, žanrovske odrednice su tu manje bitne.
MK: Bitno je da mastermajndovi koji stoje iza projekta, nas nekoliko koji smo u ovome već dve-tri godine, znaju šta rade. Kada za temelje filma imate ljude koji znaju šta je žanr i koji su neustrašivi u nameri da svima dokažu da je ovakav film moguć u Srbiji, ništa nije teško, zaista.
A temelji su?
MK: Prvo, imate Vukotu Brajovića i Milana Todorovića, koji su još pre više od tri godine u glavi stvorili ovaj film. Zatim, tu je Miroslav Lakobrija, balkanski Savini-Bejker-Botin-Vinston-..., čovek koji je entuzijazmom i predanošću još u fazi priprema dokazao da su zombiji ovde i te kako mogući. Ja sam se uklopio u ovaj trust pre neke dve i po godine potpuno prirodno.
Od kada znam za sebe želeo sam da pravim ovakav film, i želeo sam da pokažem da to nije ništa strašno, da ne boli, i da je moguće raditi čistokrvni žanrovski film, samo je potrebno znati kako. Nedostatak tradicije u našoj kinematografiji je, zapravo, bio oslobađajući faktor – otkrivali smo za nas novu teritoriju, bili smo pioniri s rukama u blatu do lakata, i dobro smo se zabavljali.
Da li zaista prisustvujemo rađanju srpske filmske žanrovske scene ili je to ipak samo konstrukcija?
MK: Voleo bih da ovo jeste prekretnica, da se ove godine, pred našim očima, stvara neka nova filmska scena, s nekakvim novim, neustrašivim filmovima mladih ljudi. Ali, to će ipak pokazati vreme. Ova godina je značajna za Srbiju zato što će biti čak nekoliko žanrovskih filmova, ali je zapravo pitanje da li će to išta promeniti. Možda će 2009. biti samo izuzetak u godinama iza i ispred nas, u kojima domaći filmovi inače govore o malim ljudima u tranziciji i njihovim patnjama i inertnim stanjima u kojima se ništa ne dešava.
Da li ste prilikom stvaranja Zone mrtvih osećali pritisak prethodnih gledalačkih iskustava na ovu temu?
MK: Ne. Kada sada razmislim o svemu, ovaj film je bio toliko nestvaran u ideji i zamisli, gotovo kao neki san koji je nemoguće dostići. Ovo je bilo kao nekakvo fanovsko druženje – nas nekoliko smo maštali da napravimo zombi film u Srbiji. Malo smo u to verovali, malo nismo. Pisali smo, zezali smo se, smišljali, izmišljali... Onda smo odjednom došli do priprema, do snimanja, do montaže. Sve se nekako dobro uklopilo da smo i sami bili iznenađeni kako se ovaj naš san pretvorio u stvarnost... Dakle, nikakav, nikakav pritisak nisam osećao, samo lakoću i uživanje u stvaranju nečega
za šta sam se pripremao celog života.
Kako na setu funkcionišu dva režisera, uz to i generacijski udaljena? Kako ste organizovali posao?
MK: Bolje nego što sam očekivao, zaista. Često smo se delili u dve ekipe; shvatili smo da je to jedini način da snimimo sve što smo zamislili. U tih kratkih 30 dana snimanja bili smo kao gerilci s kamerama. Kada bismo radili zajedno na setu, radili smo kao sat, zaista, bez ikakvih trzavica. Generacijska razlika se nije ni primećivala pošto imamo gotovo isto shvatanje toga šta je film, a i ukusi su nam veoma slični.
MT: Funkcionisali smo perfektno. Zajedno smo napravili detaljnu knjigu snimanja, tako da kada smo morali da se delimo u dve ekipe zbog nedostatka vremena, sve je bilo usklađeno s prethodnim dogovorima i planovima. Nekad smo zajedno radili u isto vreme, nekada odvojene scene, ali nikada nije bilo sukoba ili bilo čega što bi ometalo rad. Da nas nije bilo dvojica, ne bismo snimili film za 30 dana. A generacijska razlika je neprimetna! Što se vidi i u kompaktnosti i ujednačenosti filma.
Da li je insistiranje na ekološkom motivu bilo trik kako bi se izmamila sredstva ili film zaista ima naravoučenije?
MT: S obzirom na to da su svi mislili da smo Vukota Brajović i ja nenormalni s našom idejom o zombi filmu u Srbiji, teško smo nailazili na razumevanje finansijera. Stoga smo ubacili ekološki momenat, preimenovali zombije u zaražene, i na taj način potpuno preokrenuli mišljenje potencijalnih donatora. Međutim, film zaista ima naravoučenije, i jaku ekološku poruku.
Film je sniman na engleskom. Da li je to bio svestan izbor ili iznuđeno rešenje?
MT: To je bila dobrovoljna odluka, s obzirom na to da smo shvatili koliki potencijal za međunarodni uspeh to nosi.
Da li mu je to odmoglo na ovdašnjem terenu?
MT: Svakako će odmoći, jer publika ima otpor da prihvati domaći film sa titlovima. I još sa američkim glumcima u glavnim ulogama. Ali najveći kompliment bi mi bio kada bi ljudi pomislili da je ovo američki film sniman u Srbiji, a ne srpski film sa američkim glumcima. U našoj zemlji i onako ima 10-ak bioskopa, i sve je manje publike, te smo svesno sagledali širu sliku i odlučili se za ovakav korak.
Ako je film rađen prevashodno za stano tržište, šta je u njemu prepoznatljivo srpsko? Na koji način će Srbi osvežiti ovaj dugovečni žanr?
MK: Priznajem da nikada u sebi za ovih 38 godina nisam mogao da pronađem i dokučim nešto autentično srpsko. Ja sam se celog života osećao kao vanzemaljac u ovoj zemlji. Tako da ne znam odgovor na ovo pitanje. Mislim da će to bolje da odgovore stranci koji budu videli film. Možda ne postoji ništa što osvežava žanr, možda postoji mnogo toga... Lično se nisam opterećivao tim stvarima. Hteo sam da ovo bude film u kojem se mnogo puca, grize i vrišti, da ubacim malo golotinje, i da napravim film od kojeg me neće biti blam kad ga budem gledao.
Da li je bilo teško pronaći devojku spremnu da se za potrebe filma potpuno ogoli pred kamerama?
MK: Za tu ulogu je angažovana devojka (Vanja Vajmazović - prim. aut.) koja se profesionalno bavi egzotičnim plesom, tako da nije bilo nikakvih problema.
Kada smo već kod golotinje... Da li je istina da je u jednom trenutku bilo u planu da glavnu žensku ulogu odigra porno diva Jenna Jameson?
MK: Jenna je pominjana na samom početku poznanstva s producentom Lorisom Curcijem, uzgredno, kao neko ko želi da počne da igra u "normalnim" filmovima. Čini mi se da je Loris pominjao da je poznaje, ili njenog agenta, ili nešto slično. Čim nam je to pomenuo, naravno, počeli smo da je zamišljamo u glavnoj ulozi, u pocepanoj majci, kako puca zombijima u glavu. Kasnije se to više nije pominjalo, i ne znam da li je priča o Jenni bio samo moj san, ili stvarnost koja se obistinila u nekom paralelnom univerzumu...
Da li je bilo primetnijeg pritiska inostranih investitora?
MT: Ne. Ni na čemu nisu insistirali a da se nama nije dopalo, tako da je film upravo onakav kakvim smo ga mi zamišljali. Sugestije stranih investitora doprinele su tome da film bude još bolji! Ipak su svi oni mnogo iskusniji od nas. Svaka njihova sugestija, od glumačke podele, izbora drugih članova ekipe, do sugestija u vezi s montažom, bila je smislena i rukovođena željom za što bolji plasman na svetsko tržište.
Foree i Klebe su pre Zone mrtvih zajedno nastupili u rimejku Noći veštica. Da li je do njihovog ponovnog uparivanja došlo slučajno ili je to urađeno namerno?
MT: Teško je reći. Ken Foree je sugerisao našem producentu Lorisu Curciju da razmotri Kristinu Klebe za glavnu žensku ulogu, smatrajući da bi ona bila odličan izbor. Mi smo svi bili oduševljeni tim predlogom, i zato što nam se njena uloga u Noći veštica jako dopala, i zato što bi to uparivanje nakon velikog uspeha ovog rimejka bio dobar marketinški potez. Ispostavilo se da je Kristina idealan izbor za lik agenta Mine Milius. Kao odlična glumica, savršeno se snašla u svim aspektima tog lika, kako dramskim tako i akcionim!
Sebe definišete kao ljubitelje repertoarskog B filma. Da li i Zonu mrtvih vidiš u toj ravni?
MT: Zona mrtvih možda u svojoj srži jeste B film, ali mislim da on funkcioniše na mnogo širem nivou od fanovskog filma. Mislim da i te kako može biti zanimljiva širokoj publici, jer je u pitanju moderan uzbudljiv akcioni film katastrofe, sa dovoljno elemenata koji mogu privući publiku koja je došla samo da se zabavi, kao i one koji od filma traže nešto više.
Koliko je teško, pri realizaciji filma u žanru koji volite i osećate kao svoj, pomiriti fanovsku strast sa zahtevima zanata i okolnostima?
MK: Mi smo se na snimanju radovali kao mala deca. Bojan Dimitrijević sa maskom
istrči pred kameru iz železničke stanice i zareži, a mi odlepimo od sreće... Meni je ovo bilo baš kao ostvarenje sna – bilo je i teških, i to mnogo teških dana, ali, na kraju, kada na monitoru vidite horde zombija kako jurišaju, kada vidite Kena Foreeja koji puca na sve strane, kada vidite da je moguće snimiti stvari o kojima maštate – kada se dakle, u tom alhemičarskom procesu filmmejkinga vaš san materijalizuje, tu, pred vama – tada nekako osećate tu čaroliju sedme umetnosti, a fanovska strast se potpuno stapa sa zanatom.
Kako planirate da se odbranite od optužbi za prepisivačku suštinu filma koji potpisujete?
MK: Nemam nameru da se branim od bilo čega. Ne osećam se kao da sam na optuženičkoj klupi i kao da će sada neko da me optužuje za nešto. Meni je bitno da sam film radio nekako iskreno, sa mnogo ljubavi i strasti – to je sada pred svetom, gledaoci su ga videli, nekima je okej, nekima strava, nekima sranje, a nekima do jaja, i sve tako ukrug... Ovaj film je u svom srcu povratak u osamdesete, i jedan dubok naklon Karpenteru i Romeru. I to je to.
Kako teku pripreme za Noćni plen, vaš novi horor film čije je snimanje najavljeno na Beokonu?
MT: Scenario je napisan. U ovom trenutku se prevodi da bi bio poslat Robertu Englundu, koji je na osnovu sinopsisa i opisa lika kojeg bi trebalo da igra izrazio veliko interesovanje i želju da dođe u Srbiju da se bori protiv vampira. Inače, on bi trebalo da igra pravoslavnog sveštenika koji brani svoje rodno selo od napada vampira. Nadamo se da će se uskoro cela produkcija zahuktati… Ali, kad se setim koliko nam je trebalo da zapakujemo Zonu mrtvih, mogu samo da se nadam da neće toliko potrajati i s našim sledećim filmom. Inače, film će biti u produkciji Talking Wolf Productionsa i ABS Productiona – Barcelona, a rediteljski dvojac Zone mrtvih i ovog puta biće iza kamera.
Kristina Klebe – bez sindikalizma Kristina Klebe je 2007. skrenula pažnju horor fanova ulogom Lynde Van Der Klok u komercijalno uspešnom rimejku Noći veštica. Iako je zbog ograničenog budžeta Festa bila sprečena da prisustvuje premijeri, gospođica Klebe je sa zadovoljstvom pristala da mailom progovori za Popboks o glumi, žanru i svom iskustvu u Srbiji. Da li si veliki fan zombi filmova? KK: Volim sve filmove koji me mogu dobro uplašiti, bez obzira na to da li su trileri, priče o duhovima, zombi, slešeri... Zombi filmovi mi obično nisu bili strašni, sve dok nisam pogledala 28 dana kasnije. Taj film je na mojoj listi 10 najboljih filmova svih vremena zato što je uspeo da me pošteno prestravi. Imala sam noćne more danima pošto sam ga pogledala u bioskopu, izgledao je tako stvaran. Nadam se da će me i Zona mrtvih prestraviti. To bi bilo sjajno. Koliko žanr oblikuje tvoj pristup glumi? KK: Nemam običaj da žanru prilagođavam svoj pristup glumi. Što se tiče Zone mrtvih, trudila sam se da shvatim svoj lik i pratim njenu razvojnu putanju. Ipak, svakako je prisutan pojačan dramski naboj kada se borite protiv horde zombija. Koje su razlike između snimanja (horor) filma u Americi i Srbiji? KK: Izuzetno je teško porediti rad na Noći veštica i Zoni mrtvih zbog razlike u budžetima. Bez obzira na to što su oba filma horori, jedan je nastao u okrilju velikog studija a drugi je nezavisna produkcija. Za mene su to bila podjednako neverovatna iskustva. Uživala sam u svom boravku u Beogradu i istinski cenila naporan rad koji je cela ekipa uložila na setu. Mislim da je Zona mrtvih drugačija zato što su zombiji strašniji od svih zombija koje sam videla u skorije vreme (osim onih u 28 dana kasnije). Mislim da je glavna razlika koju sam primetila snimajući u Srbiji to što je radno vreme duže i nema sindikalne zaštite, a opet se niko ne žali i svi pružaju maksimum. Plus: Srbi su lud narod! |
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari