Svi su oni moja deca

U jednom periodu prethodne decenije „Bane Sunshine“ je bio zaštitni znak domaće rep scene. Tokom intervjua za Popboks 39-godišnji Bojović-Gumbrowski delovao je podjednako samouvereno, opušteno i optimistično kao u zlatno doba benda. I sve to u vreme dok neki novi dečaci vladaju domaćom rep scenom. Ali on i na njoj ima svoje ortake, i neke od njih toplo preporučuje u razgovoru. Ujedno komentariše nove pesme s kompilacijskog izdanja Fight The Devil i razloge zbog kojih danas izgleda smirenije, iskusnije i zadovoljnije, a kaže da se tako i oseća.

POPBOKS: Grupa Sunshine je bila najavila veliki koncert u SKC-u 14. februara. Zašto je otkazan?

BANE: Iz organizacionih razloga. S obzirom na to da se sve nekako izjalovilo, nismo hteli da srljamo i da ga tek tako održimo. Želeli smo koncert u većem prostoru, a za to treba podrška određenih ljudi, da imamo leđa i sponzora. Kad je već to pomereno, bili smo u fazonu da ga pomerimo za mesec-dva ili koliko treba, ali da ipak napravimo neko veće zezanje. To je glavni razlog. Ne bih sad davao neki novi datum – polako, kada bude, biće.

Odakle ideja da Sunshine zakazuje koncerte baš na Dan zaljubljenih?

To se desilo igrom slučaja, a i zbog tematike tekstova, pogotovu na prva dva-tri albuma. Tad smo se uglavnom bavili muško-ženskim odnosima. Osim toga, u to doba, krajem ’95, negde oko Nove godine nam je upalo da radimo samostalni koncert u Beogradu. Mislim da je to bila Bogijeva ideja. Po običaju smo blejali kod njega na gajbi, i on je rekao: “E, brate, hajde da držimo koncert na Dan zaljubljenih”. I svi su rekli: “Hajde, hajde”. Tako je krenulo.

Koliko je to trajalo?

Prvi koncert je bio 1996, naredne godine smo imali koncerte dva dana; onda smo ‘98. prvi put svirali u Hali sportova, naredne opet, a 2000. smo tri dana nastupali u SKC-u. To je bilo poslednji put.

Sunshine je nekad punio Halu sportova, a danas imate problem i sa SKC-om.

Ne znam, ali to uopšte nije samo naša priča. Đuletu iz Van Gogha je trebalo vremena da se povrati, Partibrejkersima takođe. Dakle, reč je o imenima koja su jača od Sunshinea, duže postoje. Kako nama, tako svima. Zašto je tako, da li je ova tranzicija stvarno toliko teška? Ima tu i drugih stvari. Ranije kopiranje diskova nije bilo toliko jednostavno. Nama su u Metropolis Recordsu rekli da su naša prva izdanja iz 1995/96/97. godine i reizdanje maxi singla Kokain prodati u nekih 70.000-80.000 primeraka. Ako oni to prijave, znači da je stvarno prodato dva ili tri puta više. A danas je uspeh ako regularno prodaš pet-deset hiljada. Mislim da je to glavni smor izdavaču jer nema puno da mu se vrati.

Jedan od povoda za ovogodišnji koncert je bio konkurs Multimedia Recordsa, tvog trenutnog izdavača, za izbor najboljeg mladog hip hop sastava. Jesi li učestvovao u preslušavanju i biranju prispelih pesama?

Jesam. Glavni u biranju je bio izdavač, tj. Rodoljub Stojanović, ali sam i ja preslušavao. Mi se znamo od ranije i cenimo mišljenje jedan drugog. On je, inače, bio prvi menadžer Sunshinea od 1996. godine, i bio je upoznat s mojom procenom muzičara. Mislim da se to vidi i po tome što je i Kojot iz Eyesburna bio prvo u Sunshineu, a Rodoljub je posle bio njegov menadžer, pa zatim Wikluhov. Iskaza isto znam iz neke privatne priče, a na kraju je ispalo da on izlazi kao pobednik na konkursu. To je to.

I? Šta si čuo u tim pesmama sa konkursa?

Dosta toga interesantnog. Ne tražim zamerku, ali jedini problem je što većina pada u istu zamku: voli da se plasira za ono što nije. Na primer: “Uzeo sam pištolj, išao sam, roknuo sam, ovo-ono, brate”. To je ok ako daješ sliku nečega. Mi smo, recimo, imali pesmu Makro, ali je ona ispričana više u duhu zezanja, ne kao da se izvaljuješ za nešto što nisi. Sve u svemu, na konkursu je bilo interesantnih stvari ne samo u smislu zvuka, nego i pakovanja. Ima dosta klinaca koji vole sami da naprave omot. I po tome vidiš koliko oni žive za to, koliko su se založili. Nije to nešto skupo ili fensi, nego izrežu nešto od parčeta kartona, stave neku sliku i već imaju pakovanje. I kada slušaš odatle, već imaš drugačiji pristup.

Oseća li se da je neko od njih slušao Sunshine?

Ako sada krenem da pričam, svi će reći da se samoplasiram (smeh). Ali, šta znam, naravno da ima toga. I pesme Sunshinea su proizvod muzike koju sam ja slušao: ako nađeš deo svoje muzike u tuđoj, ne treba to osuđivati. Najbolje mišljenje o tome svojevremeno je dao James Brown. Kada je tokom 80-ih krenuo old school hip hop, svi su ga semplovali. Posle je Dr Dre semplovao Georgea Clintona, ali 80-ih je James Brown bio faca i svaka pesma je bila krajcovana. Kada su ga pitali kako se oseća što mu potkradaju muziku, on je iskusno rekao: “Pa, šta da vam kažem, svi su oni moja deca”. Što će reći da na sve treba da gledaš pozitivno. Draže mi je da klinci kopiraju Sunshine nego narodnjake ili turbo folk.

A ko su tvoja deca?

Ne bih ih sad imenovao. Igrom slučaja sarađujem sa Iskazom i njegovom ekipom Svedoci. To su momci iz Pančeva – znači zdravi momci, nije ih toliko zarazila ulica kao što ume nas ovde. Dobri su momci.

Čim si pomenuo Pančevo, hitro si dodao “zdravi momci”...

Pa dobro, to je samo igra slučaja. Ima i likova iz Pančeva koji nisu normalni (smeh).

Da li te Iskaz podseća na rani Sunshine zbog crossover pristupa?

Da, definitivno. Ima mnogo sličnosti, ali on je originalan. Ipak je njegova tematika posebna, kao i način na koji piše tekstove. A kako se ispoljava, stvarno liči na Sunshine – rhyme style i doživljaj muzike, crossover. Mislim da je to najiskrenija slika nas odavde. Ako voliš hip hop, to je super, ali ti si belac, nemoj da se tripuješ da si crnac. Mora da izađe nešto tvoje: Beograd ili neko drugo okruženje. Tako da je crossover meni iskrena slika hip hopa kod nas. A Iskaz predstavlja to.

 A kako ti zvuče priče ovih mlađih, tranzicionih repera u odnosu na tebe koji si odrastao u drugom periodu? Jesu li slične?

Sličan je odnos jednih prema drugima, a priče su uvek originalne. Ranije su bili Who Is The Best, C-Ya, Rhythm Attack, Gru. A vidim da postoji hejt između današnjih klinaca. Zato sam i napisao pesmu Zavidan, što inače ne mora da se odnosi samo na muzičare. To je opšta atmosfera, kao kad odeš kod zubara koji te pita: “Ko ti je stavljao tu plombu?”. Ili kod automehaničara: “Koja budala ti je radila ovaj karburator, što nisi došao kod mene?”.

 Pomenuo si Wikluha – Đorđa Miljenovića. Kako je počela vaša saradnja?

Wikluha sam upoznao igrom slučaja 1999, kad smo prestajali da radimo s našim Atman Activeom. Tražio sam novog producenta. Dva momka su me odvela u studio u kojem je radio Wikluh. On je bio jako mlad, ali je bio pravi vunderkind, kao Kojot iz Eyesburna pet godina ranije. I Kojota sam upoznao u studiju kad smo snimali prvi album; tada je bio član Del Arno Benda. Morali smo ponovo da odrepujemo jednu stvar i nastala je neka frka u studiju jer smo ušli u njihov termin. Onda sam u tih nekoliko desetina minuta provalio da od svih njih jedini Kojot to kapira i upija. Pričajući kasnije s njim, shvatio sam da je dosta svestran. Pet godina kasnije to sam video i kod Wikluha, samo što je on još obrazovaniji od Kojota, išao je u muzičku školu i na akademiju. Njegovo vreme tek dolazi.

 Da li bi izdvojio još nekoga?

Beogradski Sindikat.

Kad njih pominješ, da li si ti sam odustao od bavljenja temama kao u Preview 91?

Nikada nismo bili nešto preterano politički opredeljeni, ali smo imali taj Preview 91. Ništa pretenciozno u tom smeru nemamo, ali treba potkačiti. Imam jednu novu stvar za album koji sada radim, o političarima i izborima, onima koji ti stalno nešto obećavaju, a posle ih nigde nema. Jeste veliki paradoks, ali muzičari su mnogo bolje živeli za vreme Slobe. Ne mora to da znači da pljujem ovu novu vlast, sigurno taj period tranzicije mora da prođe, ali onda je bilo više keša, više svirki, nije bilo PDV-a... Sad je to veliki smor i retko koji muzičar može da zaradi.

 Kako se ti u tome snalaziš?

Zovu me muzičari koji misle da prštim od keša i pitaju: “Brate, imaš nešto da mi organizuješ”. A ja kažem: “Brate, kad bih mogao i sebi nešto, ja bih”. I onda pričamo dalje: “Evo, sada sam bio na intervjuu na ne znam kojoj televiziji, a sada idem da prodajem šerpe i lonce”. A onda on u šali kaže: “E, a ja idem da kopam kanale”. Nije kod nas kao na Zapadu.

Novi Beograd je kraj koji se dosta promenio, izgradio, primio puno stranih firmi. Kako ti on deluje danas?

Nama koji smo sa en-bi-džija on je uvek bio centar sveta, a sve ostalo je samo periferija. A sada kada dolaze strane firme, to je samo potvrda svega toga. Novi Beograd je jedan od najlepših krajeva grada. Imamo savsku obalu, dunavsku, imamo Ušće, lepe površine, ono što drugi mogu da sanjaju...

... Merkator, Vero, Delta City...

(smeh) Da, sad dolaze te firme. Jedina stvar koja mi smeta a s kojom nisam računao su gužve u saobraćaju. Sada je poduhvat doći do centra.

Reci nam nešto o novim pesmama, tvojim intimnim utiscima.

Rep u sebi nosi bunt i revolt. Čovek se smori što ti je “stalno neko drugi kriv” (počinje da repuje stihove iz pesme Niklovan), “što si stalno toliko napet, što nemaš sopstveni mir. Što se ne okreneš ka sebi samom i odbaciš smor šupljom famom. Da pustiš da te život nosi, da sreća počne spontano da doprinosi, da ti se di-vi osmeh na licu čak i kad te neko direktno pogađa u žicu. Da si mentalno toliko jak, da si niklovan kao junak”. To su neke od rima, ali poenta je da ti nije stalno neko drugi kriv. Fora je samo u tome koliko to čovek može da kontroliše; tako će biti prijatniji i za sebe i za okolinu. Nove pesme su više u tom fazonu, kao Fight The Devil, Wicked, Zavidan i još neke koje nisu objavljene.

Šta si radio između dva albuma, između Sha bilo (2002) i ove poslednje kompilacije?

Zini da ti kažem! Što sve mora da se zna... Malo smo skrenuli s puta. Prolazio sam kroz neki... “lični period”.

Dobro, a muzika?

Usput sam radio na albumu koji nije objavljen, a od novih stvari je objavljen samo taj EP sa pet pesama koje su uključene na kompilaciju Fight The Devil. Skoro smo radili srpsku verziju pesme Fight The Devil – pošto je ona inače na engleskom – snimaće se spot za tu pesmu, koja je nosilac neke stare energije. Bilo je ljudi koji su rekli da je Zavidan super pesma, ali pola njih je pitalo zašto nije energična kao Miss J ili Iza horizonta. Tako da je Fight the Devil više ta neka priča.

Da li bi danas snimao pesme kao što je Kurva 1, 2, 3, 4? “Sreo sam je sinoć na propaloj žurci, dok okolo su đuskali pederi i kurci...”

Stigli smo do Kurve 5, to je Sabrina, i tu smo stali. Napisao sam dve verzije Kurve 6. I to je nešto oko čega se sad lomim. Jedna je u hejtu, znači stari fazon, a druga je isto hejt, ali izlazi na pozitivu. Bezveze je da završavaš pesmu mržnjom. Ljudi se poistovećuju sa svim što čuju, i onda si ti preneo hejt, nisi preneo dobru stvar. Mislim da je dobro da se oseti tvoja pozitivna energija.

Dakle, sada si zadovoljniji?

Pa, smireniji.

Kad planiraš da objaviš nove pesme?

Nadam se da će sve biti gotovo do kraja godine. Kada, ne znam tačno. Sada se prikupljaju tekstovi; studio u drugoj polovini godine, možda i ranije… Otprilike oko Nove godine.

Sad si ti glavna autorska snaga Sunshinea...

Nije stvar u tome, uvek sam ja vukao tu priču, ali nikad nisam želeo da plasiram samo svoje ime. Sviđalo mi se da postoji ime benda. Prvi Sunshine je bio grupa prijatelja s kojima sam odrastao. Posle se to izjalovilo, ali takav je život.

Bilo ti je žao?

Naravno. Ali vremenom manje boli. Najteže mi je bilo 2001, kada smo se rastali, ali 2002. sam uspeo da završim album Sha bilo. Bend nije postojao i nije postojala promocija s bendom. Taj album nije doživeo što i prethodna tri. Ipak, u međuvremenu sam sretao puno ljudi koji su me terali da radim dalje. Što da ne? Sada imam novo okruženje, takođe ljude s kojima se družim.

Postoji jedna stvar u vezi s vama pojavno. Sunshine je verovatno poslednji srpski bend koji je ne samo zvučao, nego i izgledao – zajebano!

Andrej, Ramirez i ja smo trenirali rvanje. Andreja sam upoznao na strunjači. Posle se preselio u 37. blok. S Ramirezom sam odrastao. I sećam se da je bila neka svirka u Brčkom, neposredno posle NATO rata, kad su pokušali da naprave nešto kao bratstvo i jedinstvo, bilo je to 2000. godine. Dođemo mi, prođe konferencija za štampu, i jedan on organizatora, da bi bio dobar s nama, pokaže nam zen-ba da tu iskuliramo. I dolazimo mi u svlačionicu gde je bilo obezbeđenje. Krenuli mi da se skidamo, gledam ja njih i bio sam u fazonu: “Ko će koga ovde da čuva?” (smeh)

Kad si osetio da stvari idu nadole?

Kada je prvi Sunshine riknuo 2001. godine. Trebalo mi je par meseci da prikupim snage i završim taj poslednji studijski album Sha bilo. Konkretno, što se tiče izdavaštva, puklo je negde 2004. godine. Onda kada je osnovan Popboks. Možda je zbog vas (smeh).

Hoće li sada biti više koncerata?

Strah me je da pričam. Imao sam čvrsta obećanja za ovaj koncert 14. februara, trebalo je i novi spot da se uradi da podigne priču pred nastup, sve je to negde krenulo, niko nije rekao “ne”, ali eto. Voleo bih da sviramo puno. Više volim da to krene nego da drvim šuplju priču.

Jesi li išao na Exit, na koncerte Wu Tang Clana ili Beastie Boysa?

Pratio sam ih što uživo, što na TV-u. Bedak mi je bio na početku, kad sam gledao da Beastie Boys nastupaju na matricu. Međutim, kad su izašli sa Sabotage i još nekoliko pesama na kraju uživo, onda mi je laknulo. Jer i oni su bili pankeri na početku, pa su se smorili što nisu imali keš i snimili su Fight For Your Right To Party.

Da li biste se, mislimo na stari Sunshine, okupili ponovo, makar za jednu priliku?

Da izađemo sa pet banki kao Rolling Stonesi? Srpski Rolling Stonesi. Srpski raspadi (smeh). Pa ako uleti neko s kešom... ima i da se izljubimo ako treba. “Gde si, brate”, i to (ruši mikrofon od smeha). Evo, istina. Kapiram da će se to desiti u jednom trenutku, kada to sazri. Nemam nikakve predrasude po tom pitanju. Čak bih i voleo da se to desi. A kad i šta, videćemo. Vreme će pokazati.

Povezani članci:

Fight the Devil – recenzija

Zavidan - video