Glumac pleše posle rata

Posle nagrada u Švajcarskoj, Francuskoj, Nemačkoj i prikazivanja u Argentini, Meksiku, Koreji i Srbiji, film Olega Novkovića Beli beli svet ide i u Ameriku: biće prikazan u novom programu Tribeca Festivala - Viewpoints. Naći će se u međunarodnom društvo još devet dokumentarnih i 11 igranih filmova. Projekciji u Njujorku prisustvovaće reditelj Oleg Novković, producentkinja film Milena Trobozić Garfield i glavni glumac i producent Uliks Fehmiu.

“Za nas je pojavljivanje na ovom festivalu veoma uzbudljivo, s obzirom na to da Milena i ja živimo ovde: ona u Vašingtonu, a ja u Njujorku. Njujork je moj grad isto koliko i Beograd, tako da je za nas ovo još jedna premijera na kojoj ćemo se osećati kao kod kuće”, izjavio je ovim povodom Uliks. U razgovoru koji sledi pričalo se o Belom belom svetu, ali više o drugim temama: odrastanjem na Zvezdari, studijama na FDU, Srbiji ranih 90-ih, odlasku u Ameriku, njujorškoj pekari i, posebno, preminulom ocu. U svakom slučaju, jedan od sveubohvatnijih intervjua - a on kaže i važnijih - koje je ikad dao... E-konverzacija sa Uliksom je vođena u nekoliko navrata između Beograda i Njujorka, gde živi sa suprugom Snežanom Bogdanović i kćerkom Nikom. Otišli su pre 17 godina.

POPBOKS: U kom delu Beograda si odrastao?

ULIKS: Na Lionu.

Kako je tada izgledao taj kraj?

Meni je bio najlepši, centar sveta. U četvrtom osnovne je naša četvoročlana porodica trebalo da se preseli iz jednosobnog stana u kome smo živeli u malo veći sto metara dalje. Za mene je to bila neviđena trauma. Činilo mi se da se selim na kraj sveta. U tom našem prvom soliteru, u kom su naši roditelji dobili mali stan od Grada Beograda davne ’69, živeli su razni divni ljudi. Mi smo imali stan na šestom spratu, na sedmom je živeo Duško Radović sa svojom suprugom Sešom i sinom Milošem. Na četvrtom Aleksandar Lalicki, a na petom Jug Grizelj.

Čini idiličnim okruženjem za dete?

U toj zgradi sam pao sa četvrtog na prvi sprat, između onih rešetki oko lifta, i nekako ostao nepovređen. Sa naše terase si maltene mogao da skočiš na krov moje osnovne škole, tako je bila blizu.

Sve nadohvat ruke…

Da, sve je bilo tu. Svi su se znali. U školskom dvorištu smo igrali fudbal. Skupili bismo neku lovu za koka-kolu. Izgubljeni su morali da časte ove koji su pobedili sa dve litre koka-kole. One litarske iz staklene boce. Nikad koka-kola nije bila tako dobra. Sedeli bismo pored barake, i onako mokri i rumeni i pili koka-kolu. Moje detinjstvo su ruke crne od klikera i kolena poderana od fudbala.

Gde si još provodio vreme?

Zanimala me je i košarka…

Negde posle toga slede “zlatne osamdesete”. U Sutra ujutro pevaš Šarla Akrobatu, KUD Idijote...

Ja sam više bio na Azri i Bijelom Dugmetu. Zanimala me je svirka, čak smo imali i neki bend. Tada sam kao naučio da sviram gitaru, više da drndam nego da sviram.

Da li je to zaista bilo „zlatno vreme“?

Meni jeste.

Kad si počeo više od vršnjaka da se vezuješ za glumce, reditelje, reflektore?

Sećam se neke novogodišnje priredbe u obdaništu, imao sam možda pet-šest godina, bio sam Deda-mraz. Sledeći put sam stao na „scenu“ tek u srednjoj školi kad je moja VI Muška gimnazija učestvovala na Zvezdarijadi. Kad bolje razmislim, uvek me je zanimalo nešto što ima publiku: košarka, rokenrol… pozorište. Verovatno je moj limitirani muzičko-košarkaški talenat doprineo tome da postanem glumac.

Sećaš li se prvog odlaska u bioskop ili pozorište?

Ne, ali se sećam da sam veoma čeznuo za pravom pionirskom maramom, kao sva ostala deca. Moja je bila deo kostima iz neke partizanske predstave Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Kod nas kući je uglavnom sve bilo kao u pozorištu. Nikad nisu dolazili pravi majstori kad je nešto bilo u kvaru - dolazili su dekorateri, pozorišni električari... Naše cipele su bile popravljene u šusteraju JDP-a, moje poderane pantalone u krojačnici pozorišta. Pozorište i naš dom su bili jedno. A ja sam bukvalno odrastao na podu salona JDP-a.

Kad si znao da si glumac?

U stvari, oduvek sam znao da sam glumac, ali se i dalje preispitujem da li jesam ili nisam. Nas glumce delim na one što misle i na izvođače radova.

Gde si ti u svemu tome?

Nisam izvođač, makar ne svaki put.

Šta te je motivisalo da kreneš u tom pravcu? Odnosno ko? Roditelji?

Roditelji se apsolutno nisu mešali, niti uticali na donošenje moje odluke. Kad sam im saopštio da sam odlučio da ću probati da upišem Akademiju, otac je dozvolio sebi da mi ukaže na sve negativne strane glumačkog poziva, smatrajući da o lepim nije potrebno da mi govori. Govorio je o tome kako glumac uvek zavisi od drugih, i kako je vlasnik glumačkog rada i glumčevog ogromnog truda uvek neko drugi, a ne on sâm. Pogotovo na filmu. Tada nisam razumeo šta je govorio, sada mi je jasno.

Naravno, svi mi sa strane smo ubeđeni da si FDU upisao jer si uzore imao u kući...

Neuporedivo je više glumaca čiji roditelji nisu glumci. Ubeđen sam da su moji roditelji bili uzori mnogim glumcima koji su došli pre mene. A sigurno i nekima posle. A i meni su, naravno, bili uzor. I oni i mnogi drugi.

S kim si bio u klasi?

U stvari, imao sam dve klase. Primio me je profesor Predrag Bajčetić zajedno sa Nikolom Kojom, Anitom Mančić, Radetom Markovićem, Vjerom Mujović, Jelenom Ivanišević, Teodorom Stanković, Markom Stojanovićem, Anjom Popović. Po položenom prijemnom ispitu otišao sam u vojsku u Sarajevo. Kad sam se vratio sledećeg septembra, mislio sam da ću biti u klasi Vlade Jeftovića. Ipak, prvog dana sam imao čas sa klasom koja je tek bila primljena. Nikog nisam poznavao. Ubrzo je ušao profesor, pozdravio se sa svima, a mene upitao šta tu radim. Rekao mi je da sam ostao kod profesora Bajčetića i zamolio da izađem iz sale. Bio sam u šoku i malo posramljen. Ispostavilo se da profesor Bajčetić nije hteo da me prepusti kolegi Jeftoviću. Tako sam sa svojom pravom klasom pohađao časove glume, a sve ostalo sa klasom profesora Jeftovića… Čini mi se da se takav presedan nije ponovio.

Kako su izgledale prve godine karijere? Do filma Vizantijsko plavo i odlaska iz Beograda, snimio si sedam filmova.

Uzbudljive, veoma uzbudljive. Svaki student glume sanja da počne profesionalno da radi. Naš profesor nam nije dozvoljavao da radimo sve do kraja druge godine. Tokom treće sam po prvi put stao na pravu pozornicu.

Jesi li bio zadovoljan tim skorom, ulogama koje si dobijao?

Imao sam sreće da sledećih par godina igram u svim značajnim beogradskim pozorištima. A filmske ponude su bile adekvatne mojim godinama i iskustvu.

Ako je verovati IMDB-u, posle toga pred kamerama nisi bio devet godina, od 1993. do 2002. Da li ti je nedostajalo?

Prvih godina ne. Kasnije, naravno, da. Sve više i više. Na IMDB-u nema pozorišta. A ja sam u pozorištu ponovo igrao 2000, a snimao naredne godine.

Iz Beograda si, rekosmo, otišao ’93. Kad si shvatio da je to prava, odnosno pogrešna odluka?

Očigledno da je bila jedina koju sam mogao da donesem. Samim tim, bila je prava.

Ima li u razlozima odlaska i onih zbog kojih je tvoj otac napustio javnu scenu?

Da. On je smatrao da je gluma igra, a da vremena nisu više bila za igranje. Moj je osećaj bio isti. A baš mi se igralo, ali nisam mogao, jednostavno nisam mogao. S druge strane, moja je majka igrala u pozorištu bez prestanka. Njoj je to spaslo život. Ona nam je dugi niz godina bila jedina veza sa poslom. I Bekimu, i Snežani, i meni.

Kada je počelo to „nisam mogao, jednostavno nisam mogao“? U to vreme si igrao u Zapali me?

Da igrali smo Zapali me u BDP-u. Ta predstava je bila sigurno najveći pozorišni hit u Beogradu tih godina. I onda mi je stigao poziv za vojsku, a rat u Bosni je tek počeo. Bilo je čudno da mene jure, glumci obično budu mobilisani među poslednjim. Čak je i Snežani stigao poziv za vojsku. Jedva su me nekako pustili, uz silne veze i obećanje da me neće više zvati. To je bilo proleća ’92. Proleća ’93. sam dobio poziv za novu vojnu vežbu. I to je bilo to. Posle se ispostavilo da mi je neko namestio da se predstava ne bi više igrala. U to vreme je postojala struja u BDP-u za koju je igrati američke pisce bilo izdaja.

Posle 14 TV i filmskih uloga, postao si i producent. U kom trenutku razvoja filma Beli beli svet si se našao na toj poziciji? Šta te je odmah na početku privuklo tom filmu?

Oleg Novković i ja smo drugovi još sa Akademije. Olega zanima svet koji ga okružuje, u kome on živi. Njegovi filmovi, po mom mišljenju, imaju razlog. On ne pravi infantilne filmove, pravi zrele filmove. Ne igra se. Kao što sam rekao, nemam ništa protiv igranja, baš volim da se igram. Ali dok god se oni, koji ni slučajno ne bi trebalo da se igraju - igraju, mene će privlačiti odgovorni filmovi. Dogovor o našem, tu mislim na sebe i Milenu Trobožić Garfield, učešću u ovom projektu kao glavnom producentu se desio još dok je scenario bio u najranijoj fazi razvoja.

U čemu je stvar sa Borom? Vaš film, pa Tilva Roš, Goribor...

U Boru se stvari samo mnogo jasnije vide. Tamo su one mnogo vidljivije i otrovnije.

Tvoj utisak: jesu li Bor i dobra budućnost u ljubavi?

Na žalost, budućnost Bora nije svetla. Ali Beli svet nije samo priča o Boru. Bor je univerzalna priča. Šta je sa budućnošću Srbije, Beograda? Pa, već poslednjih 10 godina se samo priča o svetlijoj budućnosti, a od nje ni traga ni glasa.

U Sutra ujutro igraš čoveka koji se posle 10-15 godina iz Kanade vraća u Beograd? Ima li tvoj lik u ovom filmu takve sličnosti sa Uliksom?

Svaki lik ima nešto zajedničko s glumcem koji ga tumači, ma koliko različit taj lik od njega bio. Nekad imamo više, nekad manje zajedničkog sa likom koji tumačimo.

A u ovom slučaju - šta je to „više zajedničko“?

Kad smo odlazili, mislili smo da odlazimo privremeno. Ono što ja i Nele i još par stotina hiljada sličnih imamo zajedničko je - prekinuta mladost. Naš život je, činilo se, u jednom trenutku potpuno stao. Trebalo je vremena, hrabrosti i ogromne vere i nade da se taj isti život nastavi. Da ide dalje.

Oleg Novković je jednom prilikom govorio o „geopolitičkom kontekstu bilo kog filma iz zemalja Trećeg sveta“ da bi ušao na neki svetski festival ili dobio pare od stranih fondova. Kako ti rešavaš tu enigmu plastificiranja?

Film malih naroda je lokalni proizvod, njega jezik kojim se govori ograničava. Ja verujem u lokalno, verujem u malo, u autentično. Ako je film pravi i istinit, on će imati svoj život, pa i internacionalni. Filmovi sa naših prostora su bili veoma aktuelni na zapadu, za i neposredno posle rata. A bogami te ratne godine nikako nisu bile dobre, pa ni za film i njegov kvalitet. Sad ima već toliko novijih ratova, tako da je sad za nas „posleratne“ situacija malo teža. Novo je vreme. Jedan od naših ciljeva je bio da predstavimo novog autora koji dolazi iz Srbije. Čini mi se da smo u tome uspeli.

Šta pomisliš o Beogradu i Srbiji kad sletiš na Surčin, pa gledaš kroz prozor auta vozeći se ka gradu?

Volim da sletim na Surčin. Volim da ugledam lica svojih dragih kad se otvore staklena vrata i ugledam ih kako mašu iz gomile. Onda sednemo u auto i razgovaramo. Bacim pogled kroz prozor i sve mi je isto kao pre i sve mi je drugačije. Sve mi je poznato, a opet nepoznato. Onaj što gleda sa strane uvek vidi objektivnije nego onaj unutra. Raduje me lepo, rastužuje me ružno.

Da li su slični utisci i kad odeš na Kosovo?

Da.

Ideš li tamo često?

Mnogo ređe nego u Beograd.

A kad odlaziš odavde - kakav je osećaj?

Ista lica milih i dragih koji nam mašu sve dok ne zamaknemo iza kabina pasoške kontrole. Ti rastanci su nekad baš bili bolni, sad su sve manje. Čovek se navikne.

Da li ti se ikada dok si živeo u Beogradu desilo da te neko smesti „tamo gde ti je mesto“, da ti stavi do znanja kako ipak potičeš iz „nacije buregdžija i sladoledžija“?

Meni je uvek bilo neprijatno da odgovaram na pitanja ove vrste. Nikad nisam bio tužibaba. Drugo, bez obzira kroz kakve je muke prošla naša porodica, smatram da nemam prava da se žalim. Prošli smo kroz sve ove nedaće, mnogo, mnogo bolje nego stotine hiljada ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Ne pristajem na ulogu žrtve. Dosadno je, patetično i falš.

Nije reč o ulozi i igri! Čak i da jeste, na početku tog filma mora da piše „based on a true story“.

Ovo je true story: imao sam druga iz Mostara, Adnan se zvao. Bio je visok, lep, zgodan. U ratu je izgubio oba roditelja. Upoznao sam ga ovde u Njujorku, bio je vlasnik malog kafića koji se i danas zove Brick Caffe. Jugovići su se pre rata družili, izlazili na ista mesta. A kad je krenuo rat, to je stalo. Srbi su se družili samo sa Srbima, Hrvati sa Hrvatima...

Adnanov kafić je bio prvo mesto na kom su ponovo krenuli da se skupljaju ljudi iz svih krajeva bivše Jugoslavije. Adnan nije dozvoljavao „domaću“ muziku. Znalo se da kod njega ne sme biti bilo kakvih nacionalističkih sranja. Bio je uvek nasmejan. Mrk, a nasmejan. Nikad gorak, nikad ljut. Nikad ga nisam čuo da kuka ili da priča o svojoj tragediji. Bilo je tu još momaka koji su prošli kroz pravi pakao logora Omarske.

Humor je bio njihov način. Ili ga nije bilo.

Zašto o Adnanu govoriš u prošlom vremenu?

Tragično je izgubio život baš kad se činilo da je sve svoje bitke sa osmehom na licu dobio.

Kažeš da u svom kafiću nije dozvoljavao domaću muziku.

Zato što mu je bilo jasno da su alkohol i pojačane emocije često otrovna kombinacija.

U Beogradu se konačno počelo glasnije pričati o pomirenju Srba i Albanaca. Šta misliš - kako će teći za stvar, koliko će potrajati?

Jedna naša prijateljica je rekla da je sa Bekimom otišao i poslednji deo one zemlje. Ja verujem da se možda desilo nešto potpuno suprotno. Možda je taj događaj učinio da neki ljudi, pripadnici oba naroda, sebi dozvole da pokažu da ipak imaju nešto zajedničko. A ja znam da imaju mnogo, mnogo više toga nego što se usuđuju da priznaju. Biće potrebno puno vremena i neka nova pametnija deca, bolja od svojih očeva, koja će biti dovoljno mudra i hrabra da pruže ruku svome susedu. Biće.

U filmu Pre kiše ima ona makedonsko-albanska priča. Abdurahman Šalja i Rade Šerbedžija se savršeno razumeju, ali zbog godina izolacije ne i njihovi maloletni rođaci. Da li je jezik zapreka razumevanju Srba i Albanaca.

Pa, šta je sa svim ostalima koji se „jezički“ odlično razumeju? Jezik nikad nije prepreka.

Nedavno je Bregović imao jednu dirljivu priču o tome kako je na koncertu u Stokholmu čuo glas iz mase: „Brega, vodi nas kući“.

Ne znam gde je ta kuća u koju žele da ih Brega vodi. Meni je kuća je tamo gde su mi žena i dete. Dom mojih roditelja je dom mog detinjstva.

Ima li oko tebe takvih priča? Kako „gore od Aljaske pa do Australije“ izgledaju svi ti lepi i pametni ljudi koji su Balkan napustili 90-ih?

Imigrantskih priča ima puno, puno... I ti lepi mladi ljudi čine svoje nove sredine bogatijim i lepšim. Šteta, Srbija bi od njih mogla da ima i te kako koristi.

Čini da se da tebe nostalgija ne udara?

Kao što rekoh, ne. Možda, nekad. Malo. Kad Dugme zasvira.

Nešto sa Bebekom?

Može i Tifa, a može i Alen.

Kako si ušao u pekarski biznis? Ima li vašoj njujorškoj pekari specijaliteta sa Balkana? Kojih?

E ovo je već ozbiljna priča, o tome ću film snimiti jednog dana.

Glavna uloga - Uliks Fehmiju?

O, ne!

Umeš li sam da umesiš i ispečeš hleb?

Umem. Najbolji na svetu.

Kako znaš?

Tako su mi rekli. Oni što znaju. Mogu da ti donesem par vekni avionom. Gledaćeš u taj hleb i nećeš moći da veruješ da je preleteo okean i da je još uvek tako svež, da se ne mrvi i kad ga sutra ponovo probaš, a on je još bolji. Uzmeš nož pa ga presečeš, a on pun velikih rupa. Možda ti donesem jedan sa maslinama, jedan sa brusnicama i orasima, jedan sa smokvama i pršutom.

Možemo li da dobijemo recept?

Ne.

Zato što je to jedna od onih „s kolena na koleno“ tajnih?

Vidi, ako želiš da napravimo jedan poseban razgovor o hlebu, ja sam spreman. U hlebu mogu da pričam satima. Pekarstvo kojim se mi bavimo je umetnost. Ova vrsta pekarstva jeste preživela upravo prenošenjem tajni i održavanjem tradicije. U Francuskoj je to bilo gotovo iskorenjeno pod navalom masovne proizvodnje jeftinog belog hleba. Svega par porodica je uspelo da sačuva tradiciju i preživi period industralizacije. Danas je sve što je lokalno mnogo bolje nego globalno. Kako hleb, tako i film.

Šta još važno želiš da uradiš? Kakve filmove, kakve kifle..?

Pa, da snimim film o tome kako se prave najbolje kifle na svetu.