Šta se desi kada ogoljeno sunce uleti ravno u oluju?
Mesto: Klub Doma omladine Beograda
Vreme: Subota, 5. novembar 2011.
Izgleda da se isplatilo stalno Popboksovo insistiranje “molimo vas da dođete na vreme, neće biti kašnjenja koncerta”, pa je malo pre pola deset u maloj DOB-ovoj sali već bilo dvesta ljudi, a uskoro je postala gotovo puna. Možda je to posledica konformizma, ali nije dobro ni kada kasni sudska opomena a kamoli koncert.
Najpre je lansiran šatl Temple of the Smoke. Po energiji, fokusiranosti, uigranosti i modernosti izraza, bio je to jedan od najboljih koncerata koje sam gledao poslednjih godinu dana a da pripada folderu “mladih bendova”. Doduše, kao i u slučaju Plišanog Mališana, mladost ovih mahom 30-godišnjaka treba shvatiti uslovno, ali koga briga za to ako su počeli da objavljuju albume.
Uz uvodni sempl nečijeg govora o životu u kosmosu, prva pesma Illudium Q-36 Explosive Space Modulator je sve ispred sebe zbrisala silinom i energijom kakva se retko viđa na domaćem terenu. To treba da priznamo i svi mi kojima ovaj psihodelični hard rock nije lična šolja čaja, a pogotovo ne 80-minutni gitarski tornado u kome gotovo da i nema pevanja. Zato je, čini se, najviše uživalo desetak nepomičnih gikova ispred bine sa stajlingom koji je govorio da te večeri nisu krenuli u ljubavni lov, već u razgledanje desetina pedala, modulatora, oscilatora i stotinjak metara kablova ispred templarskih stopala.
Iako gotovo 100% instrumentali, nazivi pesama Temple of the Smoke (Into the storm, Naked Sun, Unnatural Regression...) svedoče o visokoj ideologiziranosti. Da pojačaju taj utisak, služe i video projekcije na bini. Očekivano, reč je o slikama svemira, nuklearnih eksplozija, požara i poplava, insertima iz filmova kakvi su Goli u sedlu, Odiseja u svemiru, Paklena pomorandža i sličnih mračnih poema koje opisuju i zašto je Sid Baret onako slavno poludeo, popišao se na sve i zauvek nestao. U viziji života o kome je on razmišljao, znao je da spasa nema ni njemu ni nama. I, četrdeset godina kasnije, evo Sidove dece kako i ona besne.
Šteta je što se, kao i posle koncerta Kill Me Lasera, (razmažena beogradska) publika i ovog puta osula nakon prvog čina. Uprkos povremenoj neusviranosti, pevaču koji se slabo čuo, na Plišani Malšan bi u budućnosti mogle dobro da reaguju razne vrste ušiju: one koje vole snenost My Bloody Valentine (U vreli dan), ali i haos blizak američkom noise kursu, što se naročito čuje onda (Ploče, Amok...) kada Mališani pokušavaju da ovladaju jednim od ključnih umeća u muzici - rekonstrukcijom i kreativnim prekrajanjima starih materijala, ljubavi i uzora.
Kao i mnogo puta do sada, i oni su rokenrol prepoznali kao košmarni teren na kome će oni koji se osećaju drukčijima od okruženja pokušati da dočekaju svojih pet minuta. Banjalučki Demofest je dobro markirao Plišane mališane dodeljujući im letos prvo mesto na svom takmičenju. Posle nagradnog albuma sa pametno izabranim producentom biće jasnija i njihova budućnost.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari