Prvi koncert bendova sa najglasnije rubrike ovog sajta govori o novom vetru koji bi mogao da zaduva domaćom koncertnom scenom. Diskografska i tako skoro da ne postoji, a ovakvim grupama možda nije ni potrebna
Mesto: Klub Doma omladine Beograda
Vreme: Petak, 21. oktobar 2011.
U devet nula nula, kada je bio najavljen početak svirke, u DOB-ovoj sali (renoviranoj i fino skockanoj) bilo nas je troje. Pedesetak minuta kasnije, kada su krenuli Kill Me Laser – stotinjak. Pred kraj njihovog nastupa još dvadesetak. U pauzi do sledećeg koncerta otišla je bar trećina (laserskih prijatelja). Sve je potrajalo skoro dva i po sata, a mračni elektro-pank je fraza koja jednim aperkatom udara obe grupe.
Bez ijednog izdanja, snimka, video zapisa i ozbiljnijih članaka/emisija, beogradska četvorka Kill Me Laser je više neka vrste koncertne pojave-događaja nego benda. Kada sam ih prošle godine gledao u Banja Luci u finalu Demofesta u društvu još par hiljada ljudi, atrakcija od tri sintija sa dosta distorzije plesala je ubedljivije nego sinoć. Čini se da bi greh na pleća mogao da primi onaj ko je vodio računa o zvuku: em je bio preglasan, em takav da se pevačevo šaptanje, bučanje i vrištenje gotovo nije ni čulo. A možda se i radi o tome da nije isto svirati pre stotinom i tri hiljade; eto dokaza da su dobroj muzici gotovo uvek potrebni i puk i huk.
Ko zna kako će pesme elektro-pankerskih Lasera izgledati ako jednog dana budu snimljene, ali u živim verzijama su ogoljene i histerične, bez egomanijakalnih solaža, naglašenih ukrasa i virtouznih partija. Sveden na suštinu, takav pristup je bio i dobar poziv prisutnima za malo gibanja kolenima, često odsutne discipline kada se neki bend gleda prvi put.
Kada Ministry u Subotici sretnu Morisona Džima u liku Miletića Vuka onda u Beograd doputuju Ljudske Potrebe. Daj bože da se ovo ne ispostavi kao najbolji koncert Scene ’11 i da bude još boljih, ali ono po čemu se ova subotička trojka izdvaja jeste težina koja vas pritiska poput onog mračnog pendomonijuma ludog pukovnika Kurca u Apokalipsi. Uživanje u tome može da ima veze sa mazohizmom, ali ko mari ako prija ušima.
Krenuli su sa pankerskim pokličem To nisam ja, a najbolja tačka večeri je bila Apetit (“prizor krvi otvorio mi je apetit”), neka vrsta vlastitog sympathy-for-the-devil manifesta stvorenog u krvavim jamama iz kojih je došao i Goribor i iz kojih je Brana Petrović izvukao svoj brutalni Prilog za evropsku istoriju.
Pevač Vuk je od samog početka prisiljavao drugu dvojicu na muziciranje izuzetne snage. Na podlozi žestokog lup ritma, basista je briljirao. Pri tome, ta snaga tokom nastupa nije bila nimalo jednolična ili zamorna, već je odavala potpuno nešablonski pristup vrelog srca.
Većini grupa iz prve serije SCENE Uživo! pre četiri godine na istom mestu ti koncerti su bili prolaz do brojnije publike i veće slušanosti; neka i sada bude tako.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari