Sjajne niti

Ante Perković: Naše!

Nekako mi se čini da je Goribor za sve nas obavio jedan jako važan posao. Možda je preciznije reći da im se to dogodilo, ali opet, dogodilo se baš njima i to sigurno nije slučajno. Naime, u neka davna vremena na ovim smo prostorima imali bendove i nikog normalnog nije bilo briga odakle su, nego se gledalo kakvi su. Onda je dugo, predugo ispred svake muzike stavljan nacionalni predznak, kao da je to što je netko “hrvatski” ili “srpski” presudna informacija, daleko važnija od toga kako se svira i što se poručuje.

Kad su Goribor, kao potpuni autsajderi, izašli na scenu na Art&Music festivalu u Puli 2006. to se prokletstvo razbilo. Za sve nas koji smo ih tad zavoljeli bili su i ostali naš bend, jer su govorili o nama, jer smo se zajedno pronašli u univerzalnoj šifri bluesa i nepristajanja. Kasniji razvoj njihove karijere samo je potvrdio da neke glupe, neprirodne i štetne granice konačno prestaju smetati. I onda me netko pita zašto uvijek i svuda navijam za autsajdere? 

Jedna od postava Goribora iz prošle decenije

Aleksandar Stanković: Psihoterapija u Daciji dizel

Nema tu puno filozofije. Goribor volim zato jer se prepoznajem u njihovim stihovima. Počesto mi za opisivanje stanja u kojima se nalazim nedostaje riječi, tako da me oduševi kada netko drugi ima te riječi. Goribor i Aleksandar Stojković to rade s većom preciznošću od mojih prijatelja i to moram cijeniti. 

“Vernik bez crkve, građanin bez grada, ljubavnik bez žene, ritam bez bubnjara”. 

To je to i drago mi je da postoji psihijatar kojem se mogu uvijek obratiti za mišljenje. Sjednem u Daciu dizel, okrenem Sjajne niti, ubacim u petu brzinu i prepustim se psihoterapiji. Nešto najbolje što sam čuo u zadnjih deset godina. 

Goribor bez ikakve sumnje. Znaju me. 

Bojana Vunturišević: Mi, deca iz malih gradova...

“I tako je Bor nama izbacio bullshit iz glave”. Bila je to prva istina koju sam čula od St-a. Rečenica sa kojom smo svi mi, deca iz malih gradova Srbije, mogli da se identifikujemo. Oni su bili i ostali MI. Neko ko je bio spreman da se ne menja, uprkos saznanju da se možda i neće svideti drugima. Neko ko je želeo da ga ljudi vole baš onakvog kakav on zaista jeste. A to je težak put. 

Na tom putu oni iskazuju, kroz svoju muziku i tekstove, grubu i surovu realnost. A ljudi koji ih vole, pažljivo slušaju i ne propuštaju ni jednu St-ovu reč, koji je kao guru koji nam govori mantru o svom životu, a zapravo nam prenosi vrlo jaku i nedvosmislenu poruku koju svako od nas individualno doživljava.

Branimir Slijepčević Brada: Goribor i pola Pule

Prvi put čuo sam za Goribor 9. lipnja ili juna 2006. godine kada sam obilazio žiri koji je birao (između 120 pristiglih prijava) bendove za 10. Art&Music Festival. Žiri je žirirao u malom mjestu pored Pule zvanom Štinjan, i čim sam ušao u prostoriju u jedan glas su povikali: „Brada, imamo bend!”. A bend se zvao Goribor. 

Koristeći mrežu svih mreža saznali smo da bend ima fan club u Osijeku, da su nastali negdje u vrijeme raspada bivše države, da im je već tri ili četiri albuma izdao legendarni Zdenko Franjić koji ih je i prijavio na A&M festival. Dragan Ambrozić, tada član žirija, bio je šokiran, vjerovao je da poznaje glazbenu scenu Srbije, ali za bend koji dolazi iz Bora do tada nikad nije čuo. 

Kasno te večeri Edi Cukerić i ja smo se vraćali u Pulu i u autu slušali Goribor. Već tada je Edi imao viziju kako bi Goribor trebao zvučati. Još smo do kasno u noć, ispred Edijeve zgrade, slušali St-ovu poeziju. Bili smo fascinirani.

Međutim, Goribor jedini nije potvrdio svoj nastup na A&M-u. Ponovo sam napisao St-u mail i obogatio ga imenima bendova koji sviraju na festivalu, između ostalog te je godine svirao i Jon Spencer i njegov Heavy Trash. Sutradan je stigao odgovor u kojem St otprilike piše da dolaze i da ne može vjerovati da će svirati na istom stageu sa Jon Spencerom. Vjerojatno je Spencer razlog zašto su Goribor tog ljeta došli u Pulu.

U njihovoj prvoj svirci na A&M-u, s obzirom da su svirali vrlo rano, uživali su žiri, redari i malobrojna publika. Naravno, odmah su „omađijali” sve prisutne. Pojavili su se i fanovi iz Osijeka. A ostalo znate.

Vrlo važni ljudi u priči o Goriboru su osim Zdenka Franjića, Aleksandar Dragaš i Edi Cukerić. Sale je napisao onaj sjajan tekst o „tri izgubljena druga” u tada vrlo utjecajnom Jutarnjem listu. Očaran njihovom muzikom, Edi se angažirao i oko izdavača i oko studija i same produkcije. Mi ih u Puli smatramo našim bendom. Javnost ih je upoznala u Puli, i tu su snimili oba albuma na kojima gostuje „pola Pule”. 

S Goriborom se dogodilo nešto što sam priželjkivao od početaka A&M festivala. Bendovi su odlazili sa festivala razočarani ukoliko nisu bili pobjednici. Meni je bilo važnije da se oni predstave - publici, žiriju, medijima, izdavačima…. 

Goribor nisu bili pobjednici, nedostajao im je jedan bod!!? Ali, objavili su album prije pobjedničkog benda. I da: njih pobjeda uopće nije zanimala.

Vladimir Krakov: „Ko će ovo da sluša?“

Pre nego što se pojavio Popboks, najvažniji domaći sajt za pop kulturu bio je Wah Wah - proizvod višegodišnjeg entuzijazma dvojice ljudi iz Bora, pokojnog Miljana Markovića i njegovog brata. Na tom sajtu postojala je rubrika slična Popboksovoj Sceni. Tu sam prvi put čuo snimke grupe Goribor, negde sredinom 2002. godine. To mi je zazvučalo kao da je u pitanju neki lo-fi rad Jona Spencera, ali sa tekstovima na srpskom. 

Kada mi se nešto dopadne, obično smaram ljude s tim. Otišao sam na B92 i pustio sam im Goribor. “Ljudi, morate da uradite nešto za ovaj bend”. Gledali su me belo: “Ko će ovo da sluša, jesi ti normalan?” Slično su rekli u još nekim beogradskim izdavačkim kućama. Nekoliko meseci kasnije, upoznao sam Predraga Markovića Pedu, momka koji je sarađivao sa Goriborom i od njega dobio celi album ovog benda na disku. 

Upravo u to vreme, pregovarao sam sa Zdenkom Franjićem o hrvatskom izdanju drugog albuma Presinga. On mi je spomenuo da radi novi nastavak kompilacije Bombardiranje Njujorka i zamolio me je da mu pošaljem šta god ima zanimljivo od novih bendova u Srbiji. Poslao sam mu praktično sve što je u tom trenutku postojalo od bendova koji su kasnije nazvani “Nova srpska scena” - Petrol, Trenje, nekoliko novosadskih i subotičkih bendova i - kopiju diska Goribora koju sam dobio od Pede. Zdena mi se odmah javio i samo je o Goriboru pričao. On je u Zagrebu uradio slično što i ja u Beogradu - smarao svoje prijatelje svojim novim otkrićem. Samo što je tamošnja sredina reagovala pozitivno, čula ono što vredi i to podržala. 

Svaki kulturni brend nastaje kao proizvod jedne ili nekoliko kreativnih ličnosti, a onda ga preuzima sredina u kojoj nastaje i svojom reakcijom pomaže tom brendu da se rodi i uzraste. Nažalost, kao i u mnogim drugim sličnim slučajevima, ako izuzmemo nekolicinu pojedinaca, Srbija i Beograd sa svojim institucijama kulture - medijima i izdavačkim kućama, nisu bili zainteresovani da podrže Goribor (postoji u slengu odgovarajući izraz koji spominje bol u jednom delu tela). Taj kulturni brend izgrađen je u Hrvatskoj. Zašto je to tako i zašto Srbija, ako izuzmemo nove zvezde Granda, nije proizvela gotovo nijedan novi kulturni brend dosta godina unazad - to je ozbiljna tema za razmišljanje. 

Stojketa sam upoznao 2004, gostovao je na sešnu mog projekta Radio Krakov na Akademiji i otpevao nekoliko tekstova, ispale su neke opake ad-hok bluščine, imam to na nekom CD-u zabeleženo, možda nekad to i objavimo. Ispostavilo se da Pitija poznajem već godinama iz niške prodavnice ploča Happy House. Pored njih dvojice i Pede, sarađivao sam sa još jednim bivšim članom Goribora, fenomenalnim bubnjarem i kompozitorom Alenom Ilijićem. 

Daniel Kovač: Srećan sam...

Volim Goribor. St i Piti su moja generacija. Kada sam ih upoznao, prvo preko muzike, a posle i stvarno, delovali su mi kao da ih poznajem jako dugo. Kao neki izgubljeni sapatnici iz razreda u srednjoj školi. Srećan sam što sam par puta nastupao sa njima kao gost na koncertu, na bini sa njima kulja velika energija, kažem to iz prve ruke.

Na više načina sa njima mogu da se dopisujem. To ponekad i radim. Razmenim tu i tamo demo snimak neke nove pesme sa Stojketom. Onako vršnjački. Izvan Jarbola i Jesenjeg Orkestra ni sa kim drugim nisam to radio, ni poželeo da radim. Neobično je to. I super.

Dino Šaran: Strah i čežnja

Goribor mi je tipovao Saša Antić iz TBF-a. Toplo mi je preporučio Sjajne niti, pa sam ih skinuo (da prostite) s torenta i poslušao. Ne mogu reći da sam odlijepio na prvu, ali mi se jako dopala furka. Valjajući gruv, jednostavne repetativne teme i frik ispred mikrofona.

Iskreno, iz dubine. Depresija, frustracija, strah od ljubavi, čežnja za slobodom. Kroz konstantnu ispovijest. Dopada mi se način na koji se autor igra sa vlastitim karakterom i otkriva sve bez kompleksa. Secira se kroz druge. Mudar pristup.

Bend ima dobru dinamiku i odlično zvuče (uživo ih nisam imao priliku slušati). Jednostavni, suptilni aranžmani i hipnotički ritam.

Što se mene tiče, Goribor je odličan bend i preporučujem ga dalje kad god imam priliku za to.

Dragan Ambrozić: Pula, jun 2006, Art&Music Festival

U trenutku kad je krenula prva pesma Gopribora, sva lica u sobi su se promenila. Niko od nas nije znao ništa o tome što slušamo, osim da smo odjednom čuli sastav koji je imao nešto da kaže - u gomili uspelih i manje uspelih citiranja raznih rok stilova, neko je pokušavao da sroči nešto svoje. To je bilo toliko drugačije i dobro u odnosu na ostale učesnike, da smo grozničavo počeli da tražimo neki podatak o sastavu, koverat, prijavu, bilo šta. Naravno, budući da se radilo o bendu iz Srbije, svi su automatski pogledali ka meni. Nastala je gotovo melodramska tišina, koja u toj sobi verovatno još uvek traje. Zaustavio bih se na ovom opisu, pošto se više ništa nije moglo desiti. U tom trenutku niko ništa o Goriboru nije mogao znati, jer oni i jesu od onih bendova koji dolaze iz tišine sa one strane muzike i njoj se vraćaju, i drugačije nisu mogli biti otkriveni.

Kratka istraga koja je usledila, još dok smo sedeli u sobi i glasali, dovela je prvo do mog telefonskog poziva Goranu Tarlaću, tada uredniku Popboksa, websitea koji je pomogao oko izbora sastava iz Srbije, ali među kojima nije bilo ovog - Goran takođe ništa nije znao o njima, bilo je jasno da su se nekako sami prijavili. Još veću misteriju donela je činjenica da smo našli jedan fanovski sajt posvećen ovoj nepoznatoj grupi, koji je bio baziran u Osijeku, od svih mesta. Na kraju, sama činjenica da je Zdenko Franjić znao za njih govorila je dovoljno - u pitanju je bio onaj paralelni rock underground, nastao mimo bilo kakvog interesovanja medija, o kome je etiketa Slušaj najglasnije! jedina brinula dvadesetak godina.

Konačno, posle izvesnog vremena, našli smo telefon člana benda po imenu St i čuli smo se - odatle se sama sastavila priča o grupi čiji jedan pripadnik je iz Bora, drugi iz Smederevske Palanke, treći živi u Beogradu - ili tako nešto. Ukratko, oni se nisu mogli sastaviti da odsviraju koncert tako lako, ali su koristili slobodne prilike da snimaju neobjavljene albume. Tek smo počeli da otkrivamo tešku discipline postojanja grupe zvane kao iz nekog nesnimljenog crnog filma, Goribor.

Zdenko Franjić: Reči i muzika

goribor bi mogel usporedit sa vrhom sante leda koja viri iz vode, a ovde bi se osvrnul i na ono kaj se valja ispod površine.

to su prvenstveno pitijevi projekti i bendovi: puzod, pretty boys, pakala, town, pity & the dopes, blues sisters, ekonomski tehničari, babilonci itd.

a i st-ovi solo radovi su odlični.

osim toga piti i st su po meni i odlični pisci.

ak k njima dodam sašu lovića (ubikvitetna eritrofobija) i miroslava mitrašinovića koji čine “duo trojica” i knjaževačke “kodagain” mislim da (po meni) imamo posla sa samom kremom srpske reči i muzike.

Nikola Vranjković: Kao Robi u Zvezdi

Ne sećam se kada sam tačno otkrio Goribor. Bilo je to davno, pustio mi ih je moj drug Ivan fk tehničar iz Bora... Prema njima su me kao prema nečemu posebnom odredili trenuci kada sam prvi put čuo demo za Vreme, onda za Bez i na kraju demo za Drobilicu duša. 

Danas sve to u mom životu zauzima važno mesto zbog iskrenosti i neokrnjene, neizvitoperene, nenašminkane poruke koju šalju i muzikom i rečima. Važno mi je bilo da ljudi saznaju za to ovde i svojski sam se trudio da ih reklamiram gde god sam mogao. 

To je, uz sada već pokojni pančevački Jawy Sabatay, nešto apsolutno daleko najbolje što se pojavilo poslednjih godina. U stvari - otkrilo, a ne pojavilo. Pojavilo se puno ranije, ali je taj put do istine dug, a ljudi se u Srbiji uglavnom prave da ne vide slepog čoveka koji prosi ili ne čuju krik očajnika iz komšiluka. Trebalo je da nam bend iz Srbije dođe u Srbiju iz Hrvatske. Ali, i Prosinečki je postao fudbaler u Zvezdi, a ne u Dinamu... Tako to biva, ponekad.

Slušao sam i novi album, dobar je, ali nisam oduševljen kao prošlim. A možda i već dugo znam te pesme, pa sam ih se naslušao ranije. Teško je ponoviti prošli album. Mislim, nemoguće!

Nikola Ležaić: Beton i hleb

Sećam se tamo sredine i druge polovine 90-ih u Boru, kada sam kao tinejdžer aktivnije počeo da izlazim. Ljudi su izlazili u neki prostor nalik na nezavršeni silos koji je izgrađen sa idejom da bude neka vrsta tržnog centa u delu grada koji Borani zovu “Novi gradski centar”, iliti skraćeno “Novi gradski”, ili NGC. Ono što je super u vezi tog “Novog gradskog centra” je to što on uopšte nije u centru, nego na krajnjoj periferiji grada. Iza tog tržnog centra ne postoji ništa osim polja i gradskog groblja na nekih kilometar-dva odatle. Kada se nekom tokom noći sloši, on ne baulja po ulicama grada, nego fino može da odspava u mekanoj travi. Ostali kojima nije bilo loše su u okviru tog tržnog centra imali par kafića, pekaru koja je radila celu noć i u kojoj je uvek bio vruć hleb, hodnike golih betonskih zidova i gole betonske spiralne stepenice na kojima su ljudi sedeli, pili, pričali i zezali se. 

Posebno je bio bitan jedan hodnik u kojem se nalazio kafić koji je bukvalno bio velik kao špajz, a koji se zvao Galerija. U Galeriji je bilo toliko mesta da jedan čovek uđe, kupi pivo i izađe u hodnik. Tako su ljudi počeli lagano da se skupljaju u tom hodniku, a onda se najednom u tom hodniku našao set bubnjeva. Tako je počela neka mini muzička scena koja je u početku pokušavala da bude organizovana, svakog vikenda su bile svirke raznih borskih bendova - Illegaly Q, Sise, Town... A onda je taj set instrumenata praktično postao vikend inventar tog hodnika, mogao je da svira ko god je hteo, šta god je hteo. Tako su se vikendi uglavnom pretvarali u džem-sešne gde su muzičari dolazili i odlazili, a pesma je trajala u nedogled, više nije bilo bitno ko svira, svirka je bila dovoljna sama sebi. 

Mislim da su se svi Goribori prošetali kroz ove sešne, tada još uvek ne kao Goribori, ali verujem da je taj silos, Novi gradski centar koji nije u centru, topao hleb usred noći, meka trava na kojoj se lepo spava i to zajedništvo koje je svih tih 50-ak ljudi u tom golom betonskom hodniku osećali dok je svirka trajala, deo svega onoga što ljudi čuju i vole kada slušaju Goribor.

Sergej Trifunović: Ko su svi ti ljudi?

Za Goribor sam prvi put čuo u Hrvatskoj, na moru, nekog leta, od prijatelja Dalmatinaca. Goribor? Srpski bend? Iz Bora? Šalite se?! 

Bilo mi je smešno da čujem nekog iz Splita da uopšte izgovara ime grada na istoku Srbije, koji je i Gospod Bog zaboravio, a nekmoli Srblji. 

Onda sam kasnije proveravao kod nekih drugih, kontinentalnih Hrvata, recimo Purgera iz Zagreba, da proverim da nisu ovi Dalmoši nešto utripovali. “Je, kak ne, ćovjeće, Goribor, sjajan band, puši ih škvadra ful po Zagrebu“, reče mi neko. 

Enigma. 

Bio sam siguran da je reč o nečemu dobrom, bilo mi je čudno da nikada za njih čuo nisam u zemlji odakle smo i ja i oni, a onda mi bi drago i smešno, baš to, da su u susjedstvu popularniji neg’ doma. 

Onda sam na završetku leta, na nekom chill outu u Sarajevu, pomenuo to Dinu Šaranu, frontmenu moje omiljene grupe u tzv “regiji” (“Jebo ti reeeegija maaajku” - Damir Avdić, prim aut.) Letu Štuke, i Dino namah skoći: “Nis ćuo Goribor, jarane!!? Auuu, saću ti narezat...”

Od Sarajeva do Beograda, lagano. Odmah mi se uvuklo u vene to: “Vernik bez crkve, građanin bez grada, ljubavnik bez žene, ritam bez bubnjara... živim u stanu, ali sam na ulici... nisam narkoman, ali se drogiram...umesto kurca, imam dušu crnca... nisam skupljao pamuk, ali sam brao celer...” Ozbiljan blues!

Mojoj napaćenoj duši crnca, neobično je prijalo. S.T. (gle čuda, imamo iste inicijale) se definitivno uklapa u onu definiciju iz kultnog filma Crossroads: “Blues je kad se mnogo dobar čovek oseća mnogo loše“. Visok stepen identifikacije, bez srama. A i zašto, duša je čista. 

Goran Tarlać: Goribor i Popboks

Bilo je to početkom leta 2006, Popboks još nije slavio drugi rođendan. Nedelja jutro, nekim povodom sam svratio u našu staru redakciju u podrumu u Kosovskoj. U jednom momentu sam dobio SMS koji je tražio odgovor, ali nisam imao kredita, pa sam otišao do obližnjeg kioska. Po povratku me je čekao haos: prastari zid susedne zgrade se srušio, a desetak cigli projurilo kroz naš prozor i sa dosta maltera i prašine polomilo sve što mu se našlo na putu. Da sam u to vreme sedeo za svojim stolom, možda ovo ne bih pisao: moja stolica je bila slomljena, a par cigli skoro prepolovilo tastaturu. Da nisam izašao do kioska, da kupim dopunu, da odgovorim na poruku...

SMS je poslao Dragan Ambrozić. Bio je u Puli, u selekcionom žiriju Art&Music Festivala koji preslušavao par stotina prispelih diskova sa pesmama raznih mladih grupa. Pitanje se odnosilo na nešto po imenu Goribor, znam li ko su, o čemu se radi. Tih dana smo na sajtu pokretali rubriku Scena i mislio je da znam nešto o tome. Nisam imao pojma. Odakle su? Iz Bora. To me je podsetilo na Zaječar i tamošnju Gitarijadu. „Raspitaću se, to mora da su neki metalci“. Više mu se nisam javio, valjalo je redakciju dovoditi u red. 

Dva meseca kasnije, 10. avgusta uveče, na tvrđavi Kaštel u Puli sam kao član žirija koncertnog dela Art&Musica prvi put gledao Goribor. I shvatio da mi ta grupa po drugi put za dva meseca menja život. 

Kako je sve dalje išlo sa tim bendom, manje-više je poznato...

Dok sam tokom prvih pet godina uređivao ovaj sajt, 20-30 puta sam bio učesnik i svedok naših raznih polemika, svađa, psovki, ubeđivanja, lupanja vratima, teatralnih i stvarnih otkaza itd itd. Da se ne lažemo, ponekad i njihov povod. Naravno, svi koji su bar jednom prekoračili vrata neke redakcije znaju da je to normalno koliko i mokra voda. Pogotovo u redakciji u koju ljudi ulaze zbog strasti, želja i ubeđenja, a ne kao u servis za narudžbe i pošiljke.

Zašto smo se klali? Najčešće zbog neslaganja o tome kako proceniti neku grupu ili album, da li ih podržati i mimo ličnih simpatija. A na tapetu su bili razni. I oni koje smo najčešće ili najređe hvalili, oni etablirani i oni koji tek počinju, najgore smeće i remek-dela, baš svi! Uostalom, još je Jan Vener to rekao: što nije vredno svađe - nije vredno ni pisanja!

Ipak, zbog Goribora se pljuvali nismo nikada. To može da znači da nisu bili vredni pretresanja, ali biće ipak da postoje ideje oko kojih će se i dvadesetak usijanih glava složiti. Neke od tih glava su se, naravno, volele kao Ajk i Tina, ali zbog Goribora nije bilo nakostrešene dlake. U dosadašnjoj istoriji Popboksa nema grupe koja je naišla na toliki konsenzus. 

Dobar deo ove priče ne mora da znači nikom ništa; čovek, eto, ponekad ima potrebu za patetičnim podsećanjem na prošlost. Kada sam, umoran kao raga, pre dve godine vođenje Popboksa predao boljima od sebe, činilo mi se kao da mi je neko s leđa skinuo vreću od trista kila. Danas mislim da je Popboks najbolje što sam ikada radio. Ispunjeno raznim greškama i zabludama, mada mi se čini da je bilo i dosta uspeha. Sve u svemu, nije bilo loše. 

A Goribor u tome svetli kao ono najčistije, najveće, najbolje i najdraže. Toliko, hvala lepo.

Popboks o Goriboru:

• Izbor kritičara Popboksa - Najbolji albumi 2000-2010. - Goribor: najbolji domaći album
• Goribor u Rexu - Rola se cunami
• Goribor u SKC-u - Javni čas rockerske iskrenosti
• Recenzija: Goribor - Goribor
• Goribor u SKC-u - Istina i snaga (koncert u organizaciji Popboksa)
• Intervju: St i Peđa - Kako preživeti blues?
• Najbolja muzika u 2007: Goribor - Goribor najbolji domaći album
• Goribor na Sceni