Vreme vode

Predložak pod naslovom i motom Vreme vode, novi je album beogradskih roots reggae veterana Del Arno Band. Posle tri godine minulog rada na srebrnom okruglom poklopcu/disku linearne i ujednačene produkcije, nema sumnje da je studio DABing položio ispit sa najvišom mogućom ocenom.

Radio stanice širom zemlje, čiji jedini relevantni civilni aerodrom uskoro ukida i poslednju domaću avio-liniju (sve letove prebacuje u međunarodnu kategoriju), dobiće još nekoliko singlova za ispraćanje u zaborav ovog sparnog leta. Kopnena i prekookeanska dijaspora neće moći (ove noći), a da ne odoli ambiciozno urađenom omotu, i da za original, umesto za zakonski kažnjivu piratsku kopiju, odvoji svoje, u tuđini teškom mukom zarađene kovanice i dukate. Neko mora da se brine i za materijalnu osnovu (duhovnu nadgradnju?).

Pre nastavka unutrašnjo/spoljno-političke analize ovog dela, ali i nekih stvari koje se tiču čiste logi(sti)ke i statusa quo, stvari koje verovatno ni tri obimne dizertacije ne mogu da objasne i sagledaju, par reči (koje sam prepisao iz raznih izvornika, a onda pogrešno rasporedio) o muzičkom sinopsisu koji članovi Del Arno Banda uzgajaju. (molim, obratite pažnju na igru i dupli pas reči današnji I svojevremeno).

Današnji reggae globalnu prepoznatljivost može nedvosmisleno da zahvali svojevremenoj političkoj i geografskoj izolaciji u kojoj se našla zemlja njegovog nastanka. Krajem 60-ih prošlog veka, radio talasi (pre svega američki) emituju pomalo iskrivljenu sliku soula, R&Ba, countryja i jazza. Na Jamajci, ostrvu mentoa, ska i rocksteadyja, u više nego skromnim uslovima ali s puno sunca i slobodnog vremena, muzičari osokoljeni globalnim tokovima kreću u potragu za neortodoksnim i ne(o)konvencionalnim načinima izražavanja najdubljih ličnih osećanja, emocija, ali i socijalnim angažmanom. Dolaskom kolonijalnih doseljenika, uglavnom u potrazi za egzistencijom, ali i u begu od teške političke situacije, virus reggaea napada i britansko ostrvo. Zahvaljujući poslovičnoj otvorenosti (moguće čak i griži savesti zbog neslavne kolonijalne prošlosti) zapadni Evropljani reggaeu pomažu da iz jednog lokalnog preraste u globalni fenomen.

Vetrovitu, makar i privremenu sreću da s ostrva na našem kopnu nikne bar jedan jestiv plod iz čarobnog reggae pasulja, nažalost nismo doživeli. Na Jamajku su putovali uglavnom raznorežimski i jedna-je-estrada-estradni (ne)ljudi i diplomate, entiteti koje muzika kao takva - ne zanima; reggae zvezde su u velikom luku zaobilazile prostore koje od onog čuvenog preplivavanja ruske reke naseljavamo, cepamo, bucamo, ujedinjavamo i krpimo, koncerata skoro pa i nije bilo. Od naših nesvrstanih prijatelja, najviše smo pušili Castra i njegove kubanske ritmove.

Del Arno Band svojom neočekivanom i jedinstvenom pojavom, nesumnjivim sviračkim umećem, hteli to oni ili ne, na sebe preuzimaju vrlo odgovornu ulogu reggae edukatora i pionira na beogradskim i širim prostorima. Punih 20 godina (osnovani februara ‘86). Koliko su daleko u tome dospeli?

Pravih sledbenika ni posle njihovog šestog albuma po redu – nema, ili možda još bolje rečeno, mnogi još nisu čuli za njih (sličnu sudbinu su doživeli i EKV, Disciplina, Idoli...). O nekoj integralnoj riddim sceni - da i ne govorimo.

Sigurno je i da su nesrećne okolnosti igrale nekakvu ulogu. Nije neosnovana ni teza da su Del Arno u nekim podužim intermecima bili i najbolji i najgori reggae bend u Srbiji, iako za te neslavne trenutke ne snose ni najmanju krivicu.

S druge strane, ne zaboravimo da je jedan od međunarodno najuspešnijih reggae sastava, birmingenski UB40, nastao iz nužde, u nemaštini, na birou rada. Teška materijalna situacija, ali i puno odricanja, naterali su mnoge autore širom sveta da s najskromnijim sredstvima ostvare nezaboravne inovacije na ritmičkoj, melodijskoj, tematskoj i produkcijskoj osnovi, a i krenu u potragu za izgubljenim blagom, čuvenog, u tragičnom infernu nestalog (po svedočenjima nekih svedoka, svojevremeno tehnički vrlo slabo opremljenog) studija Black Ark.

Vodeći se zakonima zdrave logike, socijalni, materijalni i geografski faktori ne bi smeli da predstavljaju značajnu smetnju za razvoj, interpretaciju i eksploataciju, ovog u osnovi pozitivnog muzičkog izraza.

Vreme vode obiluje, da po drugi put upotrebim tu reč - ujednačenim, dakle običnim pesmama, što samo po sebi, a i zbog prirode samog žanra, nije loše. Međutim, stiče se dojam da ni sam pevač nije siguran u snagu optimizma i verodostojnost ironije reči koje npr. izgovara u pesmi Svakog dana reci hvala. Moram reći. takve se reči izgovaraju: 1. s obavezom, ali bez ikakvog opterećenja, 2. u teškoj samoći i intimnosti, 3. uopšte se ne izgovaraju.

Ponekad ni naj-upućenijim/entuzijastičnijim osobama nije sasvim jasno ko su osobe koje se prozivaju u Dobra vest i Nikad kao vi. Nepristrasno (?) žongliranje simbolima, neodređenost (?), neopredeljenost (?), verovatno potiču iz želje da se pesmama dokuči neko univerzalno značenje ili da se dopre do što širih slojeva publike. Možda čak i da se prikriju neka od osnovnih osećanja, pre svega tuge i ogorčenosti. Da li su pesme na albumu pisane selektivno/dualno? Površinski za sve slušatelje, a nekad samo za odabrane (ili čak samo za sebe)? Šta se sve u te tri godine nastajanja izdešavalo, pa slika nije tako jasna?

U trenutku kad pored svog moždanog centra za rhytm&sound, uključite i centar za praćenje otpevanih reči, osetićete kako se lakonskim, neangažovanim, slušanjem stvoren, manevarski prostor Del Arno Banda naglo sužava. Lagane melodije postaju odjednom teške, reči potiskuju melodiju, početna slušalačka motivacija jenjava, kazaljke kompasa trepere u beskonačnost, bez namere da bar na trenutak stanu.

Jači kada hodaš, verovatno najbolja pesma na albumu, isto kao i neusiljena U potrazi, zrači reminescencijama na briljantan opus Haustora. Zagrebački bend je svojevremeno pronašao vrlo ekskluzivnu, ali po senzibilitetu našim prostorima blisku, efikasnu i opšte prihvaćenu formulu. U Rundekovom i Sacherovom slučaju forma i muzički stil su bili podređeni jakom rukopisu oba autora: tako ni dan-danas, par pop generacija posle, nije moguće naći adekvatnu fijoku za zagrebačke evergrine.

S druge strane, gitarsko-duvačko-prangijaški crossover Eyesburnea, i pored toga što i Haustor i DAB navode kao svoje uzore, uporište dugoročno nalazi uglavnom u mlađoj populaciji, generaciji koja pored sviračkog umeća ceni i njihovo visokoenergetsko neposredno pražnjenje. Koje ne samo publici i prijateljima, nego i sceni daje podsticaje i dela povoljna za razvoj u više ravni i pravaca.

Nema smisla deliti publiku na lošu i dobru, zahtevnu i nezahtevnu, ali ona u svoj svojoj šarenolikosti ima pravo da zahteva više i jače. Možda ne bi bilo loše da Del Arno Band na sledećem albumu desetkuju muzičarsku trupu, da se (bar u mislima) ošišaju, malo dublje, intimnije i detaljnije popričaju o novom projektu i zajedničkim snagama u punoj brzini urade ako ništa a ono neki download EP. To ubrzanje bi, skoro sam siguran, i pored nešto većeg žanrovskog otklona, dalo i trenje preko potrebno da se zapali sledbenički korpus, ali i komandni kadar. Mada DAB-u, ni posle ovog, a ni mnogih sledećih albuma (poželimo ih puno, u zdravlju i sreći), verna publika neće okrenuti leđa.