(PGP RTS)
Radove Partibrejkersa nije teško upoređivati: kilaža njihovih jednostavnih rifova i stihova može se izmeriti gotovo matematičkom preciznošću. Sloboda ili ništa, njihov sedmi album, ne teži puno, ali teži dovoljno da bi ono što je kod njih ne(pr)ocenjivo ostalo tu. To je jako značajno, jer potrebi se ne nazire kraj
Od albuma Partibrejkers 1 objavljenog 1985, Partibrejkers zvuče skoro pa potpuno isto, obogaćujući svoju dobitnu kombinaciju iskustvom, bez želje za drastičnijim promenama.
Kada se uporede sa retkim drugim bendovima iz tog Beograda i tog vremena koji i danas postoje, Partibrejkers deluju još monumentalnije u svojoj monolitnosti. Za Električni Orgazam skoro bi se dalo reći da se okušao u više pravaca roka nego što nije, a Disciplin A Kitschme značajno menja stil jednako često koliko Koja menja celokupan ostatak benda iako, za razliku od Orgazma, čuva odmah prepoznatljivi zvučni identitet.
Albume bendova sa tako ograničenim (ponekad ova reč nema negativnu konotaciju) zvukom je znatno lakše ocenjivati, nego radove njihovih avanturama sklonijih kolega. Dovoljno je izmeriti koliko je formula uspešno popunjena, odnosno, jednostavno – koliko su jake pesme: muzika i stihovi.
Bilo bi neumesno kititi ovaj jednostavni proces (pr)ocenjivanja površinskim komplikacijama kako bi se zabašurio put do veoma jednostavnog zaključka, baš kao što bi bilo nefer izneti taj zaključak u zavijenoj formi.
Dakle, Sloboda ili ništa je najmanje dobar među dosadašnjih sedam albuma grupe, zato što na njemu nema nijedne pesme koja bi mogla postati klasik. Samo pesma Ništa ne očekujem poseduje veličanstvenost, a ostale se mahom zadovoljavaju korektnošću. Što znači da su – s obzirom da zvuče poznato, a nisu naročite - zapravo bar pomalo nezanimljive.
Donekle odudara prvi “singl” Lobotomija, zbog za ovaj album natprosečno upečatljivog rifa, te izvanredno oštrih i uglavnom dosta spretnih sloganskih stihova. Suma sumarum, Sloboda ili ništa je mali korak za Partibrejkers, ali nije zanemarljiva kota na ovogodišnjoj diskografskoj mapi Srbije.
Što je najvažnije, Sloboda ili ništa ne krnji monument/monolit.
Pošto 1. o samom albumu nemam više ništa važno da napišem i 2. Canetovo ponašanje čini identitet Brejkera isto koliko i njihovi albumi, iskoristiću ostatak prostora da kažem nešto na ovu vazda goruću temu.
U filmiću mladog Nenada Popovića Sloboda ili ništa prikazanom na promociji albuma, možemo videti Caneta kako proziva radnika na obližnjoj građevini:
“Je l' te voli žena?”
“Je l' te plaća gazda?”.
Cane je valjda jedini čovek u Beogradu kome bi uopšte palo na pamet da tako nešto radi, i to pred kamerom, verovatno ni jednog jedinog trenutka se ne pitajući: “Čekaj, ko sam ja da tog čoveka tako propitujem?”
To može izgledati kao neprihvatljiva arogancija odveć agilnog sebeljuba, i dalo bi se konstatovati kako bi se građaninu Zoranu Kostiću zvanom Cane mogla postaviti slična pitanja.
I mogla bi, zaista. Ali, to bi imalo smisla samo ako smatramo da Cane takva - i mnoga druga - pitanja ne postavlja i samom sebi, još od pre Hrista, i to znatno temeljnije i upornije nego što ih postavlja drugima.
A kada bi to bio slučaj, da li bi Partibrejkers uopšte bili mogući?
Audio:
Video:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari