Kad uzletiš, onda sviraš

S najboljim rok gitaristom na ovim prostorima našli smo se u subotu uveče u kafeu Majdan na Senjaku. Anton živi u komšiluku, a u obližnji sportski centar je nekoliko sati ranije odveo devetogodišnjeg sina na fudbalski trening.

Prefinjen enterijer, neutralna ali glasna muzika, te klijentela koju, sudeći prema oblačenju i držanju, mahom čini dobrostojeća prestonička omladina, bili su više nego neobičan ambijent za razgovor o temama od Jamesa Browna do kosovskih geta. Još nam je ljubazni menadžer kafea – s poštovanjem gledajući u „gospodina iz Partibrejkersa“ – obezbedio sto u ćošku, da u miru snimimo intervju.

Omalena figura i svetleće oči 46-godišnjeg Nebojše Antonijevića, njegova gestikulacija (često zastajanje i detinji osmeh) ostavljaju utisak neposrednosti i poverljivosti.

Priča je brzo odlutala s teme zbog koje smo tu – sedmi studijski album grupe Partibrejkers. Zaista, mnogo izgovorenog odnosilo se na sve nas i neposredno okruženje. Anton je te večeri – uz čaj od jabuke s cimetom i čestu poštapalicu „čoveče“ – bio spreman da s nekim/nama podeli mnogo toga što mu je - zaista važno.

POPBOKS: Kada i kako ste shvatili da je trenutak za novu ploču?

ANTON: Ne dešava se to na taj način da mi „shvatimo nešto“. To je trenutak koji dolazi prirodno, kad napravimo nekoliko pesama i kad postoji dovoljno ideja. S obzirom na to da, prema sadašnjim standardima, retko izdajemo ploče – svake četvrte godine, a možda i ređe – mogli bismo da budemo malo vredniji (osmeh). Pogotovu što smo otprilike došli u doba kada... (pauza)... treba požuriti.

Počeli smo da radimo nezavisno od izdavača. Snimanje je kreativan proces, tako da su neke stvari dobile drugačiju formu. Jednostavno, uradili smo materijal, a uporedo smo tražili i izdavače. Međutim, stanje u domaćoj diskografiji je takvo kakvo je. Jedino je Ognjen iz PGP-a iole ozbiljno pružio ruku. Ostali su bili u fazonu „mi bismo da objavimo vaš album“, a u stvari niko nije imao kintu da plati osnovne stvari, a kamoli da pričamo o nečem drugom.

Ne. Zaista. Pogledaj, čoveče, trenutno je život... skala od ljutog siromaštva do ljudi koji su užasno bogati. Većina mojih prijatelja nije imućna. Prava diskografska industrija nije mnogo zainteresovana za muziku koju sviramo. To, jednostavno, nije plasirano i slabo zanima one koji prave velike pare. Ne mislim na modernu produkciju, nego na sve ovo što nas okružuje (maše rukama, u pozadini ide neki „hit“).

Naslov je dvosmeran, kao i muzika i sve ono što želimo da poručimo. Svako će tu da prepozna nešto svoje. Ako ono što kažeš ima dovoljno snage da dopre do nekoga i zaintrigira ga, to u njemu stvara sliku na koju sam sebi daje odgovor.

Za mene je to... Pa, okrenuto prvenstveno prema meni. To je jedino zbog čega vredi živeti na ovom svetu. Kratko smo ovde, takoreći u prolazu. Moraš mnogo da prođeš da bi došao do jednostavnih istina. A istina se na kraju zaista svodi na proste stvari koje treba da sprovodiš u delo. Naravno, u svemu postoji upotreba i zloupotreba. Muzika je veoma jak medij. Mislim na muziku kao energiju. Neki čak zastupaju ideju da je ona i iznad reči, u smislu da je komunikativnija na nekim nivoima. Sloboda na koju mislimo je istinska lična sloboda. Ona se širi i ka unutra i prema spolja. U pitanju je sloboda izbora.

Jako često, čoveče. Pa, to je vrhunska umetnost! Sloboda zapravo to i sadrži.

Lepo si mi pitanje postavio, stvarno. Sloboda uključuje i mene, i tebe, i sve nas. Znači, ako imam porodicu i drugare, svi su mi važni. I što više mogu drugom da dam, ja sam bogatiji. Oni koji su najslobodniji, oni najviše mogu da daju. To je paradoks.

Neki put moraš da daješ, da se nateraš da daješ. U stvari, tako je ustrojeno. Ali, nije u tome stvar, čoveče. Stvar je u ljubavi, da kažem otvoreno. Zato što voliš, stalo ti je da sviraš, da onome koga voliš nešto ispričaš. Imaš neko iskustvo, i klinca koji raste pored tebe. Govoriš mu da bi ga sačuvao. Zapravo, ja uopšte nemam zabludu da ću bilo koga uspeti da sačuvam. Ali, mogu da se potrudim da nešto kažem. E sad, ko hoće da sluša, taj će da čuje. To su opšta pravila koja vladaju u međuljudskim odnosima. Što je ljubav jača i što više čoveku na srcu leži da nešto uradi, to je čistija.

Misliš da se trud uvek nagrađuje?

Da, uvek. To znam iz iskustva. Kad sam se dugo mučio oko nekih stvari, pa mi se nikako nije otvaralo, a ja sam baš bio uporan, e onda dođe trenutak kad se to nagradi. Zato postoji ona izreka: “Pazi šta želiš!”.

Ja sam muzičar. Pričamo o raznim stvarima, ali mnogi ljudi mi kažu da to tako doživljavaju... (pauza)... a ja jednostavno ne mogu sve to racionalno da odredim. Osećam se kao da treba da izvadim uzorke i kažem – ovde ima 25 odsto, ovde 40. itd. Zaista ne znam.

Pretpostavljam. Međutim, nije ovo jedina delatnost kojom se ljudi bave. Obućar koji s ljubavlju radi svoj posao će ti isto to reći. To se odnosi na sve što radiš iz ljubavi. Nikad stvar ne odsviram na isti način, jer je svaki put doživljavam drugačije.

U tome i jeste tajna, čoveče.

(pauza) Naravno, svestan sam da mi je dat dar. U redu, ja radim na njemu ne bi li se odužio. To je jedna od stvari koje radim da bih se odužio. S druge strane, svestan sam tek kad siđem s bine. Kad se popneš na binu, to su pokušaji uzletanja. Kad uzletiš, onda sviraš. To je jednostavno malo pomereno stanje svesti, s jako, jako pojačanom koncentracijom.

Kad se završi svirka, treba mi ko zna koliko vremena da se spustim, da sletim i shvatim da je nešto bilo super, da sam u nekom trenutku imao veliku borbu, da je bilo dobro...

Što se tiče brzine, opet je u pitanju paradoks. Danas se sve radi digitalno i čovek usput mora da uči da bi kvalitetno učestvovao u procesu snimanja. Da bi shvatio sve šta se dešava, da bi znao da će ono što želiš zaista tako biti zapisano, moraš da poznaješ proces. Nivo poznavanja procesa ulazi u taj paradoks. Dok je bilo analogno snimanje, znalo se – kad se uključi magnetofon, bend svira, i to što je zapisano, to je otprilike to. Kasnije to može da se miksuje. Postojali su i tada razni načini da se naknadno menja. Međutim, sada uvek dobiješ nešto novo.

Možeš to da uradiš ovako ili onako, na deset različitih načina.

To je zamka, barem za mene. Dok ne skapiraš gde to sve može da te odvede, u koje sve stranputice, da zaboraviš gde si zapravo krenuo. Ovo pričam konkretno zato što nam se više puta tokom snimanja dešavalo da zalutamo baš zbog tih stvari.

U sebi sam čuo i negde sam osećao kako treba da se napravi. Međutim, kada smo je probali kao bend, stalno nam je nešto izmicalo. Malo je falilo da odustanemo od nje; puno smo džemovali i nismo uspevali da izađemo na kraj s njom. E sad, dobra stvar u vezi s novom tehnologijom je secko makazić, kako ja to zovem. Znači, možeš da izdvojiš bilo koji deo i da od njega napraviš lup. Basista Rac, inače izuzetan muzičar, samo je isekao deo i rekao: “E, možda bi to trebalo ovako?”. Onda sam odatle krenuo kao od novog početka. Znači, sve ostalo je nadgrađeno na tu osnovu.

Kao i uvek, to su prijatelji. A svaki put se desi da dođe još neko, najčešće po preporuci. Volim da odem do klubova gde se sviraju bluz i džez i da gledam ljude kako sviraju. Ima ih koji to baš lepo rade. Ovog puta prvi put su gostovali Rich Bitch, fanki duvačka sekcija. Njih dvojica rade kao jedan, za tili čas su u stanju da ti daju ideju. Ako ti se sviđa – u redu, a ako ne – isto je u redu. S njima smo ostvarili dobru komunikaciju.

Kako da ne, čoveče, zar ti nisi (smeh)? Bilo je fantastično. Drago mi je da je Wayne Kramer uspeo da se vrati. Poslednje mesto na kom sam mislio da ću videti MC5 je Dom omladine u Beogradu. Inače, na kraju tog koncerta mi se desilo da mi je prišao momak i dao Kramerovu trzalicu koju je uhvatio.

Hteo bih ovom prilikom da mu se zahvalim, nadam se da će pročitati ovaj intervju.

Stonesi su u Beogradu bili odlični. Gledao sam ih u Beču i Budimpešti, ali ovo su mi bili baš pravi Stonesi. Znači, totalni raspad sistema, a ono... (razmišlja)...

Tako je! (smeh)

Ne, nikad nisam tako razmišljao. Svako veče od ponoći ili ranije pa do dva, ako negde ne odem, sedim i sviram. Samo zato što volim. To je moje. Sedim i smirujem misli.

Znaš, uči se stalno. Ne konkretno kao gitarista, ali to se posle odrazi i na sviranje, naravno. Što je više čovek u stanju da kaže nešto istinito i da stoji iza toga, to se odražava na ceo njegov život. I uopšte – sve se odražava na sve.

Ne. Ali kad sviram u dobrom raspoloženju, sve što osetim u srcu izlazi iz mene. Nema prepreka. Jer, čim su tu neke misli koje ti odvraćaju pažnju, čovek ne svira sve vreme. Ali, kada je u dobrom raspoloženju, može sve da odsvira, ali ne sve što zamisli, nego što oseti. Tada nema vremena za mišljenje.

Najviše mi nedostaju drugari. To su svi oni ljudi koji su otišli ili su se upokojili. Verujem da je tako i kod svih – nekad prevrćeš misli, pa ti se čini da si ostao sam. Jednostavno, nedostaju mi moji prijatelji koji su zaista još mnogo mogli da daju i čini mi se da bi sve bilo drugačije.

Najviše slušam staru muziku, ono što nikad nisam čuo od džeza i bluza. Jer, sad je najzad sve dostupno. Ono što smo nekad jedva mogli da nađemo na ploči sad možemo da pustimo na DVD-ju. Sad mogu da vidim kako je to izgledalo. I puno čitam o tome. Onda zaista vidiš kakve su veličine bili Miles Davis, Charlie Parker, Billie Holiday... Od novijih bendova volim White Stripes i Black Keys. Stripesi su mi se odmah svideli, njihova muzika i način razmišljanja. Naš početak je bio takav, bez ikakvih razmišljanja da to mora ovako ili onako. Ona i on su jedno drugom dovoljni i napravili su lepu muziku. Slično važi i za Black Keys.

Goribor mi se jako dopada, gledao sam ih u Domu omladine. Čuo sam da treba nešto da objave. Zvao me je njihov menadžer da im gostujem na koncertu, ali nisam uspeo zbog mog benda. Ne stižem sve da ispratim, a ima dosta toga. Znaš, kad uđeš tamo gde od skoro imamo prostoriju, dole u BIGZ-u, vidiš da je to mala kolonija u kojoj ljudi sviraju, slikaju, itd.

Ma, to sam ja smislio (smeh).

Mislim da je to bilo kad sam gostovao na prvom albumu Discipline Kičme.

Stvarno šteta, to je bilo mnogo dobro. To je bio bend okupljen oko Akademijinog šanka. Imali smo jedan studijski snimak sa pet stvari, koje su bile fenomenalne. Trake su ostale kod pokojnog Fleke. Bend su činili Srđan – Đile Marković, Čeza, Vlada Funtek i ja. Ponekad je u postavi bio i Draža, koji je neko vreme bio bubnjar Laibacha.

Cane je iskren čovek, nema dlake na jeziku. To smatram vrlinom. Što se tiče mane, koliko je ima Cane, imam je i ja, i svi mi. Mislim na bes... Na osuđivanje drugih koje dolazi od unutrašnjeg nezadovoljstva koje projektuješ na sebe ili druge, zavisi kako ko.

To je to. Gde god da se okrene, čovek može da nađe slične primere. U dobrom fudbalskom klubu bi trebalo da postoji drugarstvo i razumevanje iznad toga što je neko potpisao za tu i tu cifru i onda samo stavi vokmen i ode, baš ga briga što je s nekim u timu. Prava ekipa je mesto gde se stvara energija, kao u dobrom motoru.

(smeh) Normalno. To ti je život, čoveče. U jednom trenutku hoćeš da ubiješ, u drugom najviše voliš sve te ljude.

Povezano:

• My Space – dve nove pesme
• Lobotomija – spot
• Računamo na Vas! – koncert u SKC-u, 2005.
• Život umesto knjige života – 20 godina Brejkersa
• Hoćemo da rasturimo – prvi intervju