Povratak MC 5 dogodio se poput fleša za koji ne znam koliko će dugo trajati. Nisam ovo planirao, niti je iko iz ekipe rekao ili pomislio: “Hej, prošlo je 30 godina, momci, ajmo ponovo da se okupimo”. Desilo se spontano i iznenađen sam isto onoliko koliko su ostali članovi benda iznenađeni tokom kojim se sve ovo dešavalo. I veoma sam srećan, naravno
Koliko može biti zanimljiva priča o pet momaka iz Detroita koji su, tih konfuznih šezdesetih godina prošlog veka, dok su njihovi vršnjaci pevali o držanju za ruke, pticama i suncu, imali prilično radikalne ideje i koristili droge radi bitno drugačijih učinaka na koru mozga? Naravno da može, jer priča o detroitskim
MC 5 je jedna od najlepših rock ‘n' rroll legendi ikad ispričanih! Legenda koja je na trenutak vaskrsla i prikazala se uživo, u svom blistavom moćnom izdanju.
Nedavni beogradski koncert (
Žikica Simić na B92) preostalih članova MC 5 i prijatelja, skockanih pod imenom MC5/DKT, vratio je veru u posrnuli rokc, potvrdio da su neke stvari i postulati prosto neuništivi. Da su poput dobrog vina – što stariji, to žilaviji i bolji. Ko zna kako bi sve to izgledalo da su Fred Sonic i Rob Tyner (da, onaj Rob iz
“...Robin Tyner is my name and I kick out the jams!“ ) živi, ali i ovako njih trojica “originalnih” DKT (Davis-Kramer-Thompson), potpomognuti Gilbyjem Klarkom iz
Guns ‘n' Roses i Hansom Dick Manitobom iz
Dictactors, uz moćnu Lisu iz
Bellrays, predstvaljaju ekipu koja zaslužuje duboki respekt.
Počeli su da sviraju još 1964. godine, kao srednjoškolci, pri tom politički vrlo aktivni. Ko zna, da su hipici imali muda koliko i MC 5, možda bi današnji svet imao smisla. Taj njihov aktivizam odbijao je mnoge, prilično glasno su pokušavali sa skrenu pažnju na probleme – za razliku od rasturanja, recimo, The Stooges – ali im je to donelo pažnju medija.
Videti ih konačno u svom gradu moćan je osećaj: proći kroz sve tu uživo i ćaskati oči u oči s jednim od najvećih sinova rock ‘n' rolla – bratom
Wayneom Kramerom. Negde pred početak svirke, opkoljen gomilom mrsnih delikatesa domaće kuhinje, za stolom u bekstejdžu, vidno raspoložen Kramer se u ugodnom razgovoru za POPBOKS otvorio i poklonio nam deo srca svog.
Iako je svojevremeno tvrdio da je za njega MC 5 svršeno prošlo vreme, nije krio oduševljenje što je ponovo na bini sa starim drugarima: “Zapravo, i nisam baš siguran kako se osećam! Eto, recimo da uživam... Tokom većeg dela mog života MC 5 je bio sahranjen u prošlosti. Pomirio sam se s činjenicom da se sve završilo onog trenutka kada smo kao bend sagoreli od droge i alkohola i kad smo krenuli svako svojim putem. Prosto, ostavio sam taj period sa MC 5 tamo gde mu je i mesto – u istoriji rock ‘n' rolla”.
Ovaj povratak se dogodio poput fleša za koji ne znam koliko će dugo trajati. Nisam ovo planirao, niti je iko iz ekipe rekao ili pomislio: “Hej, prošlo je 30 godina, momci, ajmo ponovo da se okupimo”. Desilo se spontano i iznenađen sam isto onoliko koliko su ostali članovi benda iznenađeni tokom kojim se sve ovo dešavalo. I veoma sam srećan, naravno. Hansom, Lisa i Gilby su sjajni umetnici s ogromnim iskustvom. Dobro nam ide na bini”, kaže Kramer.
POPBOKS: Šta misliš, kako bi sve danas izgledalo da su Rob i Fred još tu?
KRAMER: Iako je ta priča zaključana u prošlosti, mogu to da zamislim, što da ne... Ali, ipak, u nekom drugom vremenu.
Fred Smith i ti ste u stvari bili nosioci cele ideje MC 5, bili ste srce benda?
KRAMER: Da, sreli smo se još u školi. Bio je uvek na svoju ruku, delinkventan. Tad sam baš formirao bend i njega su mi preporučili neki drugari. Sećam se da mi je pričao kako je baš imao želju da nauči da svira gitaru. Bio je okej klinac, fajter. Mnogo smo se družili. Svirali smo i u mnogo različitih bendova. Kad je nastao MC 5, niko nije mogao prići pozicijama gitarista, mi smo bili tu. Sjajno smo se dopunjavali. Mnogo smo otrova zajednički uneli u sebe. Ipak, kad sam kasnije, nakon raspada MC 5, pokušao da pričam s njim, normalna komunikacija je bila nemoguća, stalno je bio pijan. A ja ipak nisam psihijatar da mu pomognem.
Za razliku od Roba i Freda, ti si ostao. Kad nakon svih ovih godina i prilično uzbudljivog života r'n'r outlawa pogledaš iza sebe, kako bi opisao sve ono što si proživeo, kroz šta si prošao?
Nemam za čim da žalim. Da mi se sve to što sam doživeo u životu nije desilo, ko zna kakav bih danas čovek bio. Ne bih bio ono što sam sada. Ne živim u prošlosti, ne živim za juče. Mogu jedino da živim za danas. Moj život se dešava danas. Ali opet, s druge strane, ne zatvaram vrata za sobom. I zaista nemam za čim da žalim. Dosezao sam neslućene visine i padao do krajnjeg dna. Ali to je sada samo uspomena. Nemam puno emocija prema tom vremenu. Prošlo je. Ali, ipak, katkad se osvrenem iza sebe i prođu mi kroz glavu sve te scene i situacije. Tada zastanem i pomislim u sebi: “Au, čoveče...!”, znaš već... (smeh)
Znam da se nerado vraćaš u prošlost, ali moram da te pitam - sećaš li se još one pompe oko tvog hapšenja zbog preprodaje kokaina i akcije solidarnosti kolega muzičara Free Wayne Kramer?
Ha, naravno... Laskav trenutak, svakako! Fino je znati da ima neko ko brine o tebi. Ko je uz tebe dok se boriš protiv pravosuđa u pokušaju da dokažeš svoju nevinost.
Koliko si tada proveo u zatvoru?
Bio sam osuđen na pet godina.
Koliko te je to iskustvo promenilo?
Pa jeste, promenilo me je. Nakon zatvora sam počeo da mislim svojom glavom. Imao sam dosta vremena za razmišljanje o sebi i posledicama onoga što sam radio u životu.
Verujem da ti nije bilo lako da se izboriš za svoja prava i slobodu?
Gadna je stvar to isterivanje pravde! Vi koji živite ovde znate to jako dobro, ne moram da ti objašnjavam. Plus što je vaša situacija bila mnogo kompleksnija, ipak se ovde dogodilo krvoproliće i mnoge političke konstrukcije koje svaljuju krivicu isključivo na jednu stranu. Reč je u suštini o istom principu krivaca i tužitelja u kojem sam se i ja zatekao u toj kokainskoj aferi. Vi ste po meni sjajan primer otpora, uzor mnogima u svetu. Konstantno sam u toj atmosferi, moja žena je poreklom Libanka, prolazi kroz sve to u svojoj zemlji još od davne 1975. godine.
KOMPJUTERI SU ZGODNE ALATKE!
Voliš li kompjutere u stvaranju muzike?
Naravno!
Ali do skora si uporno tvrdio da ih ne voliš i bio si protiv njih, uz objašnjenje da ubijaju prljavu suštinu r'n'r izraza.
Ma, to je samo zgodna alatka, znaš. I to je sve. Eto, bolja verzija za snimanje svih tih stvari. Zanimljivo mi je da snimam gitaru na svoj toj opremi. Volim takve alatke, način na koji isprate sve tvoje kreativne zamisli. Volim takvu vrstu igračaka, to su stvari za dečake! (smeh)
|
Nakon izlaska iz zatvora, pokušao si da radiš i sa Johnnyjem Thundersom, a kasnije i sa Was (Not) Was. Dva prilično nespojiva imena?
Johnny je, naravno, bio beznadežan slučaj, potpuni ovisnik o drogama. Pazi, i ja sam ovisnik, ali sam našao načina kako da se izborim s tim. Znam kako je to biti na drogama, ali znam i kakav je Johnny bio. Bio je nemoguć! Zato ništa korisno nismo napravili. Droga ga je i dokusurila. S druge strane, sa Was (Not) Was je bilo potpuno drugačije, jedno jako kreativno iskustvo. Pozitivno! Pazi, David Was je moj venčani kum! I dalje radimo zajedno, svake sedmice smislimo nešto novo, snimimo ili napišemo neki tekst. Jako smo bliski.
Kako uspevaš da se izboriš sa zavisnošću od droga?
Uh, veliki je to izazov! Platio sam veliku cenu zbog svog koketiranja s drogama. Kao i mnogi. Samo što sam ja još tu i naučio sam kako da se borim s tim. Nažalost, mnogi moji drugari i meni dragi ljudi iz rock 'n' rolla napustili su ovaj svet zbog toga. Čoveče, nisam mogao da funkcionišem u normalnom svetu dok se ne sredim! Video sam da ne mogu da se skinem, da živim normalno, pa sam odlučio da živim s tim, naučio sam kako da se nosim s zavisnošću. Droga danas ne diže, tu je da ubije bol. Ne onu fizičku, već psihičku. A sve to ima svoju cenu.
U čemu je suština tvoje ideje da praviš muziku isključivo za odrasle?
Mislim da su stvari koje me interesuju teme koje se tiču odraslih. Znaš, puno je muzike za tinejdžere i sigurno i oni vole moju muziku, ali tinejdžeri baš i nisu ciljna grupa kojoj se obraćam. Obraćam se ljudima koji su stariji, mojim vršnjacima, čije je shvatanje stvari dosta dublje i sažetije, ozbiljnije. Interesuju me politika, korupcija, veze među ljudima, zašto u toj sferi neke stvari funkcionišu, a neke ne. Interesuje me, ustvari, ono što se krije iza maske. A mislim da ta tematika baš ne dopire do tinejdžera.
Pa dobro, kad si stvarao MC 5, i sam si bio tinejdžer, ali i politički svestan i angažovan. Doduše, bilo je to i neko drugo vreme.
Pa da. Volim ja mlade ljude, nemoj da me shvatiš pogrešno. Samo, pesme MC 5 su malo radikalne. One su i rađene upravo iz perspektive mladog čoveka, ali i za jedno sasvim drugo vreme. Svirali smo na Demokratskoj konvenciji 1968. godine, John Sinclair nas je ubacio u tu igru, uvukao nas je u mnoge političke aktivnosti. I verovali smo u to što radimo, čitavim svojim srcem i dušom bili smo u tome. Totalno smo verovali da kroz našu muziku i poruke možemo uticati na političku svest mladih ljudi širom sveta. Bili smo mladi, arogantni i naivni, ali smo bili u pravu!
Bilo je to i politički turbulentno vreme. Može li se po tebi, makar simbolično, porediti situacija iz vremena okupacije Vijetnama sa aktuelnom okupacijom Iraka, na primer?
Pa, situacija i nije baš za neko poređenje. U vijetnamskom ratu je učestvala kompaktna armija, a u Iraku ćemo uskoro doći u situaciju da će se iza maske nacionalne armije nalaziti zapravo armija dobrovoljaca pod američkom zastavom. Ta ratna priča mučila me je godinama. Nakon 8000 godina budističkog učenja, 3000 godina judaizma i hrišćanskog propovedanja, rat i dalje postoji! Pitao sam se dugo – zbog čega!? A onda sam konačno pronašao odgovor.
Kakav?
Odgovor je, ustvari, da nam kroz sve ove ratove ide na bolje! Još od najranijih perioda civilizacije u ratnim klanicama, kroz sve ovo vreme, izginulo je preko trideset odsto ljudske populacije. Danas, uz sve uslove modernog ratovanja, izgine do tri, možda četiri odsto čovečanstva za sto godina. Mislim da idemo na bolje, kao vrsta. Kao životinjska vrsta na ovoj planeti mogu reći da napredujemo! A rat i dalje traje, pa i u trenutku dok mi pričamo. Nastavlja se!
DISKOGRAFIJA
Wayne Kramer solo:
- Death Tongue (1991)
- The Hard Stuff (1995)
- Dangerous Madness (1996)
- Citizen Wayne (1997)
- LLMF (1998)
Paralelni projekti:
- Gang War – sa Johnnyjem Thundersom (1980)
- Human Garbage - Deviants (1984)
- Who Shot You Dutch? - EP sa Mickom Farrenom (1987)
- Dodge Main - Dodge Main (1996)
- Eating Jello With A Heated Fork - Mick Farren (1996)
- Full Circle - John Sinclair and His Blues Prophets (1996)
- Closed On Account Of Rabies – Edgan Allen Poe tribute (1998)
|
Odnedavno si i u izdavačkom biznisu. Pre nekoliko godina si pokrenuo sopstvenu izdavačku kuću
MuscleTone Records. Kako to napreduje, da li si se pronašao u tom poslu?
MuscleTone je umetničko-advokatska organizacija. Verujem da smo kroz njen primer pokazali kako bi jedna etiketa trebalo da bude vođena. Cilj nam je da budemo servis za naše umetnike, da radimo tako što ćemo objavljivati njihove ploče ne vređajući im inteligenciju, što je čest slučaj u šou biznisu kad su velike etikete u pitanju. Jednostavno, distribuiramo naše proizvode putem Interneta, svima su dostupni. Težak je ovo posao, ali jednostavno želimo da istrajemo u svojim stavovima. Nije mi frka, radije ću zaraditi manje novca, ali ću bar biti miran. Nisam dužan nikome ništa i ne moram da se kačim sa svakakvim đubretom da bih zaradio.
Imao si takođe i kratku epizodu sa Epitaphom.
Da. Bio je to sjajan period. Oni i njihov princip rada su mi poslužili kao model za Muscletone.
Kako danas gledaš na muzička dešavanja u Motor Cityju?
Volim entuzijazam i volim ljude koji znaju da prepoznaju svoje interese i da ih kreativno plasiraju. Volim ljude koji prate svoje srce. Nisam previše slušao novije bendove, jednostavno, slušam ono što slušam već trideset godina. Ali ako mi je neko privukao pažnju svojim izrazom, onda je to Eminem. On zaista razbija i pomera neke granice, drzak je! Ne znam, u poslednje vreme me privlače neke nove muzičke teritorije nastale iz tih starih “gitarskih” formata. Ima nekoliko ljudi koji su mi bliski i koji rade interesantne stvari, nešto novo. Evo jedna je tu, kraj mene – Lisa iz Bellraysa! Pa zatim čovek iz Kalifornije Nels Clein, on radi odlične stvari.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.