Miljama blizu

Handsome Furs su jedan od trenutno najaktuelnijih kanadskih bendova, a u Beogradu su u aprilu nastupili skoro kao domaća grupa. Neka čudna vrsta uzajamne naklonosti beogradske publike i muzičko-bračnog para Boeckner-Perry stvorena je još na njihovom prvom koncertu u SKC-u prošle godine. Činjenica da se na aktuelnom albumu Face Control nalazi pesma White City govori da je emocija bila obostrana.

U razgovoru za Popboks, vođenom u bekstejžu velike sale SKC-a neposredno pre izlaska na binu, oni otkrivaju razloge fascinacije istočnom Evropom, Dan upoređuje rad u Wolf Paradeu sa Hadsome Fursom, a Alexei govori o svom dizajnerskom i spisateljskom pozivu.

Osim toga, Handsome Furs o ustašama i srpskim narodnjacima (da, da!) govore kao da po ceo dan čitaju ex-yu štampu (iz praktičnih razloga izostavićemo stavljanje pojma „smeh“ u zagradu na kraju maltene svakog pasusa), i vole - srpski rock!

POPBOKS: Handsome Furs, ovo je vaš drugi boravak u Beogradu...

BOECKNER: Da, i to u roku od šest meseci.

To je pomalo neobično, čak i za bend kome se ovaj grad toliko sviđa da ste mu posvetili pesmu.

D: Mi smo dosta bili na turneji u istočnoj Evropi, recimo u Rusiji, ali posebno smo fascinirani istorijom i kulturom Srbije i Balkana. Zato smo bili veoma uzbuđeni kada smo pre šest meseci od Ivana Lončarevića saznali da ćemo konačno imati koncert u Beogradu.

ALEXEI PERRY: Pročitali smo na hiljade stranica raznih knjiga iz istorije, sve što bi nam palo pod ruku.

D: Odmah posle prvog koncerta otišli smo da jedemo, a onda smo ostali u gradu celu noć da pijemo i razgovaramo. Bilo me je malo blam od Ivana Lončarevića i Svetlane Đolović, jer smo im postavljali toliko pitanja.

A: A oni su bili u fazonu: „Dosta više, mi bismo sad samo da popijemo po jednu "sliwowitz...“

Kakve su vam uspomene sa prve svirke?

D: Celo to iskustvo s prvim koncertom je bilo neverovatno, i potvrdilo je ono zbog čega smo uopšte počeli da se bavimo muzikom - želja da putujemo. Nikad ranije ne bih pomislio da ću videti Beograd, a kamoli svirati u njemu. To je nama bilo veoma važno. Tako je i nastala pesma White City.

A: Da, to je mali omaž ovom gradu i ljudima koje smo ovde upoznali i koji su nam pokazali toliko toga. Kad putujete toliko kao mi, onda se osećate kao neki uvrnuti usamljenik. A onda otputujete miljama daleko od svoje kuće i sretnete ljude s kojima nešto zaista delite, onda to nije nešto što očekujete i to je najbolji osećaj koji možete da doživite.

D: Apsolutno se slažem.

A Rusija?

D: Iskustvo iz Rusije je totalno... intenzivno. Prva stvar koju smo morali da uradimo je da podmitimo ruski konzulat u Helsinkiju, gde smo svirali pre Rusije. Otišli smo po vize za Rusiju, i u konzulatu su nam rekli da to ne ide više tako. U toku naše turneje Ruska federacija je promenila zakon, i prema novom zakonu, vizu možeš da dobiješ samo u svojoj matičnoj državi, dakle u Kanadi, što je za nas u tom trenutku bilo neizvodljivo.

A: Valjda su bili nešto ljuti na SAD u tom trenutku.

D: Onda smo počeli da se svađamo s njima...

A: Ja sam se, kao, rasplakala...

D: Onda smo ih lepo pitali da li postoji „brži način“ da dobijemo vizu, sa sve znacima navoda, i oni su bili u fazonu: „Da“. Znali su da nam treba viza sutradan, pa su nam davali prvo sedmodnevnu vizu za 150 evra, onda dvodnevnu za 300 evra, i na kraju onu koja traje samo 12 sati – za 350 evra. Morali smo da platimo tu poslednju.

A: Otišli smo iza šaltera i rešili stvar.

Možda bi i flaša votke rešila stvar...

D: Ipak smo platili i ukrcali se na voz.

A: E, a tamo su uzeli moj pasoš. Moje ime im je valjda zvučalo ruski - a moj ćale je Kubanac i bog te pita zašto mi je dao ovo ime - pa su mi rekli da to nisam ja! Sve vreme su pričali na ruskom misleći da ih razumem, a ja sam bila u fazonu: „Šta bre to pričate?“. Zadržali su pasoš na kontroli pet sati, i voz je sve vreme stajao, a kad su ga vratili dali su ga Danu! Ludilo.

D: I ostatak puta je bio veoma zabavan. Jeste da smo stalno sa sobom morali da nosimo pasoše i da smo se naplaćali mita onoliko, ali put je bio neverovatan.

A: Pet dana smo proveli neprestano se šetajući Moskvom.

D: Posetili smo Muzej kulturne istorije, koji je nekad bio komunistički Muzej revolucije, a oni su samo ispraznili tu jednu veliku prostoriju i u njoj danas možeš da vidiš samo Putina!

Pa, dobro, lepo je da su Rusi konačno usvojili demokratiju...

D: Da, iste one tete koje su verovatno radile tamo za vreme Glasnosti i dalje rade isti posao, pa i danas oduzimaju fotoaparate. Zaista je lepo što su prihvatili kapitalizam i demokratiju...

S druge strane, dobijate li utisak da je Srbija mesto na kojem ne postoji ama baš nikakva kontrola?

A: Da, meni skroz deluje tako!

D: Jedini put kad sam imao takav utisak bilo je prilikom našeg odlaska prošli put, kada se stvorila velika gužva u saobraćaju, a mi smo pokušavali da dođemo do Novog Sada i da se preko Vojvodine domognemo Mađarske. Policija je pokušavala da reguliše saobraćaj i govorili su ljudima: „Zaustavite kola!“, a ljudi su ih totalno ignorisali i ponašali se prema njima kao prema šupcima. Nikad nisam video tako nešto. Bio sam totalno impesioniran. Kad ti pandur u Kanadi i naročito SAD-u kaže da pomeriš auto, onda ćeš to i da uradiš. Tako da smo bili potpuno impresionirani.

Hvala. To ćemo shvatiti kao kompliment.

A: I trebalo bi!

Hajde da pričamo o albumu Face Control. Dobili ste dosta dobre kritike, i uglavnom je moglo da se čuje da na novoj ploči više zvučite kao bend, da je album kohezivniji. Šta vi mislite?

A: Veoma sam srećna što sam u tome učestvovala, a mi smo se oduvek osećali kao bend. Ono što je istinito u vezi s tim komentarima je činjenica da smo toliko mnogo putovali od objavljivanja prvog albuma, pa smo izgradili jasniji osećaj prema tome šta želimo da radimo, kako da nastupamo.

U početku se na Handsome Furs uglavnom gledalo kao na sporedni projekat.

A: To se vrlo često dešavalo, a sada više nije tako, hvala bogu!

D: Sve je više ljudi čak i u Americi koji dolaze na naše koncerte i koji ne znaju ništa o Wolf Paradeu. Mislim da je to postalo tako najviše zbog činjenice da toliko mnogo putujemo, i to ne samo po velikim gradovima, nego i u malim mestima u SAD.

A: Trebalo nam je vremena da nas shvate ozbiljno, što meni iskreno nije bilo lako. Mislim, to baš i nije moj sporedni projekat, pa šta ćete da kažete za mene?! (smeh)

D: Ovo što ovde radimo je prosto toliko drugačije od Wolf Paradea.

A: I to uvek mora da ima neku negativnu konotaciju, jer se vodi kao sporedni projekat, a mi tako puno radimo na ovome.

D: Ako neki kritičar misli da smo mi neki sporedni projekat, neka samo pogleda mapu naše turneje. Onda će videti da naša turneja traje dva meseca, i da smo stalno na putu za, tipa, Bratislavu...

Alexei, kako si ti uopšte završila u muzici?

A: To je za mene bio totalni izazov, da budem potpuno iskrena. Ja inače dosta pišem, pa dosta vremena provodim sama. Zato mi je bila velika razlika kada sam shvatila da ću morati da nastupam i da, tipa, razgovaram s ljudima i da se izrazim u jednom potpuno drugom obliku. Najsmešnije je to da nikad nisam bila srećnija u životu i smatram se toliko srećnom da radim stvari za koje nikad nisam mislila da ću raditi.

Ti si i dizajnerka, je li tako?

A: Da, skroz: nakit i sve to... (smeh)

Ko je radio omot albuma?

A: Sve fotografije je napravio jedan finski fotograf, a ja sam samo uradila prelom.

D: Inače, u bukletu albuma postoji i fotografija baš ove prostorije, a na njoj se vidi i Svetlana.

Dan, u čemu je glavna razlika u pisanju muzike za Wolf Parade i za Handsome Furs?

D: U Wolf Paradeu to je bila stvar saradnje, jer smo svu muziku zajedno stvarali: Arwin je svirao bubnjeve, a Spencer i ja smo zajedno pisali muziku. U Handsome Furs, sve radimo Alexei i ja. Nakon toliko godina, meni je sasvim prirodno da razdvojim te dve stvari. Kada u glavi pišem neku melodiju ja odmah znam da su to Handsome Furs.

A: Različiti ljudi jednostavno će praviti različite stvari. A ono što je najbolje kod Dana i mene je to što imamo isto iskustvo, ali smo zapravo potpuno različiti, pa iste stvari gledamo iz različitih perspektiva.

D: To je jedna velika razlika u odnosu na pisanje muzike za Wolf Parade i Handsome Furs...

Nisi bio u braku s članovima Wolf Parade...

D: Tačno. Poslednja ploča Wolf Parade je nastala tako što su se tri dobra prijatelja našla u jednom prostoru, koja su za nedelju dana napravili gomilu pesama. Novu ploču Handsome Furs smo završavali kad smo prvi put svirali u Beogradu, i dosta je ličila na kolaž.

A: Na idejama smo radili dok smo putovali, a ne u studiju.

D: Ovaj album mi sad dosta liči na vremensku kapsulu s kraja 2007. i početka 2008. godine ili na neki časopis.

Moskovsku Pravdu, možda?

D: Ha-ha, da, Pravda!

Kada govorimo o muzici koja je nastala kao plod inspiracije nekim geografskim područjem, onda se to obično radi tako da ubacite neke etno stvari tipa harmonike, pa još malo nečeg lokalnog i dobićete što ste hteli. Međutim, vi i dalje zvučite kao Handsome Furs, ali tu definitivno ima nečeg ruskog...

D: Ma, nikad mi ne bismo napravili ploču koja bi bila nekakva ljigava world muzika...

A: Ne mogu ja s tim nikako da se poistovetim.

D: Recimo, kada smo pravili pesmu White City, kao inspiracija za muziku nam je poslužio Novi Beograd, sa svojim blokovima. Zato smo hteli da pesma zvuči onako kako izgledaju fotke koje smo napravili, kao repetitivni blokovi zvuka.

A: Da nekako zvučno izraziš ono što osećaš.

Novi Beograd je tako topao kraj...

A: Ha-ha-ha, da! A ima i onu totalno čudnu zgradu s dva solitera... Kako li ljudi tamo žive, gledajući jedni u druge?

Šta slušate ovih dana?

D: Jedan američki bend iz 70-ih, zovu se The Nerves. Onda The Flamin Groovies, power pop bend iz 70-ih; imali su ploču Shake Some Action, koja je stvarno sjajna. I tu je prvi album Suicidea.

A srpska muzika?

D: Disciplina Kičme. Ali ne londonske stvari, nego prve dve ploče. Njih smo puštali pre koncerata na našoj poslednjoj turneji u SAD. Obožavam taj bend, a volim i Partibrejkers. Čuli smo dosta muzike odavde, uputio nas je Ivan, a postoji i taj blog s muzikom iz bivše Jugoslavije, novom i starom, i odatle stalno nešto downloadujem... Mada, oni iz nekog razloga uglavnom imaju metal.

O, pa to je praktično naša druga folk muzika...

D: Kao turbofolk! To je sad vrlo popularno u Hrvatskoj. To je baš čudno...

A: Da, plešu po stolovima, skidaju se...

D: Meni to nema smisla, jer zašto Hrvati lude za srpskm nacionalističkom muzikom? Obuku se u crno, u fazonu kao ustaše, i plešu uz srpski folk... Čudno.

Šta vam se sviđa na aktuelnoj kanadskoj sceni? Tamo se izgleda stalno dešava nešto zanimljivo...

A: Tako je. Mi živimo u zaista zanimljivom kraju Montreala, Majlendu, koji obuhvata osam blokova i tamo živi puno Poljaka, Grka, Italijana... Sedište Constellation Recordsa je odmah pored našeg studija, a u istom komšiluku živi i mnogo muzičara, tipa Arcade Fire. Postoji jedan potpuno neverovatan kafić u kraju, u koji apsolutno svi oni svraćaju, i kad bi neko stavio mišomor u tu kafu, kanadska muzička scena bi bila fucking kaputt! Ljudi tamo zaista dele prostor, studije, opremu... Ja možda ne osećam povezanost baš sa svom muzikom koju oni sviraju, jer smo previše bliski da bih o njima tako razmišljala.

U Srbiji će se mnogi žaliti da je scena previše mala i da svako svakog zna, a izgleda da to i nije obavezno loša stvar...

D: To nije loše sve dok ne kradete jedni od drugih...

A: A to se u Montrealu ne dešava, jer su svi uglavnom dobri prijatelji. 

Povezano:

• Fuckin' Amazing City, Handsome Furs II put u SKC-u (2008)
• Face Control, recenzija (2009)
• Oda radosti, Handsome Furs u SKC-u (2008)
• At Mount Zoomer, Wolf Parade recenzija (2008)