Pred rasprodatom bioskopskom dvoranom Doma omladine, dobro raspoloženi Partibrejkersi su sinoć i zvanično predstavili album Sloboda ili ništa, podsetivši nas još jednom kako bi trebalo da izgleda jedan punokrvni rock bend: zabavan, a mrtav-ozbiljan. Ko je propustio, može da nadoknadi večeras
Uloga predgrupe Partibrejkersima na koncertu u Beogradu uvek je malčice riskantan posao, ali ŽeneKese su sinoć svojom kratkom i veselom svirkom napravili odličan uvod u jedno stoprocentno rockersko veče. Iako nekih naročitih sličnosti s Brejkersima nemaju, ŽeneKese se u suštini vrlo dobro uklapaju u koncept rock’n’rolla kako ga shvataju i Cane&Anton: pre svega, to mora biti dobra zabava.
Malo je naših bendova kojima je duhovitost glavna osobina, a da to ne rade kao seljačine. Doduše, honkitonkeri ŽeneKese bi takvu kvalifikaciju možda rado prihvatili i kao kompliment.
Ali, kako je samo dobro videti krotkog Caneta! Sinoć su pale u senku sve one gromopucatelne izjave koje već godinama u maniru zen-mudraca daje medijima, večito zbunjujući novinare koji često nisu sigurni da su ga baš dobro čuli pa ne znaju šta sledeće da ga pitaju, a ponekad to ne znaju ni kad sasvim lepo čuju šta je rekao.
Ipak, jedno je kad rečenicu tipa „Ljubav je veća od faraona i piramida“ izgovori Zoran Kostić u diktafon, a nešto sasvim drugo kada je pred prepunom dvoranom izgovori Cane koji se pre toga onako šepurio cedeći kroz zube: „U ovom svetu gde ljubavi nema...“
Zato pesme Partibrejkersa uživo zvuče tako moćno: otprašene u furioznom ritam-i-bluzu, uz dobro raspoložen bend i sa Antonovom paklenom svirkom, njihove reči dobijaju svoju meru i spuštaju se na zemlju, obraćajući se svakom slušaocu na uvce. Kao svima razumljiva, pitka i kul poezija. I to bez posrednika, može i usred šutke.
Kad smo već kod Partibrejkers šutki, trebalo bi reći da to, naravno, nisu klasična nogatanja kakve vole momci kojima se jednako cakle temena i cokule – ovo je više gotovo pa prijateljsko gurkanje kao pokazivanje razumevanja (nešto kao neverbalni način da ljudi kažu: „Je l’ tako?“, „Tako je!“)...
A i kakva bi to šutka bila uz onoliko ljubavnih pesama? Žurim, Noć, Dugo te nema... Takav je bio najveći deo repertoara prve polovine koncerta, a slična atmosfera bliskosti osećala se i kasnije, u setu prigodno nazvanom Džuboks (ređali su se Ono što pokušavam, Put, 1000 godina, Noćas u gradu, Kreni prema meni, Biraj...), kada je Cane pozvao publiku da privuku drage osobe i uživaju.
Uvek je dirljivo videti nekog inače nesklonog iskazivanju svoje nežne strane kad vam se otvori onako kako to možda ne bi uradio ni pred najboljim prijateljem. Zato svaki trenutak nežnosti koji s vama podele inače glasni, opasni i poslovično nadrndani Brejkersi dobija mnogo veću težinu. Baš kao što niko ne može da grmi kao kada odluči da zagrmi neki inače osetljiv i manje „opasan“ bend (nisam bio, ali sam čuo da je jednu od besnijih i gnevnijih svirki ikada u Beogradu priredio Obojeni Program u Rexu, pred bombardovanje).
Nema tu, međutim, ni trunke sladunjavosti i neukusne patetike. Autentična rockerka harizma Caneta i Antona neuništiva je i očigledna, uprkos godinama. Nije vam bitno da li je Cane do svojih stihova došao preko Sv. Nikolaja ili Chucka Berryja, niti kako je Anton došao do onih rifova; njihova muzika i njihov stav uživo su svedeni na najosnovniju formu, univerzalno razumljivu kako samo rock’n’roll može biti. A tu su i čuvena Canetova zločesta obraćanja („Antone, može unuka da ti bude“, „Tako mladi, a već navikli na smor“, „Pozdravlja vas vaš Cančuga“...).
Ipak, da li od mirnog banatskog života ili nečeg drugog, tek Cane je i sinoć delovao još malo mirnije, zrelije i iskrenije nego na prošlogodišnjim svirkama. Možda i malo umornije. Kao da želi da kaže: „Znam kako vam nekad delujem, ali u stvari nisam takav; evo slušajte moje pesme“. Takvoj demistifikaciji skloni su samo autori potpuno sigurni u to što rade, i to je ono što se na bini sinoć videlo kristalno jasno.
Očigledna je bila i namera benda da praktično po svaku cenu izbegnu bilo kakvo celomudreno popovanje i da pre svega isporuče dobru zabavu, a da pritom to ne preraste u samodovoljnost i eskapizam. Iako važe za bend kojem društveni angažman nije stran, rekao bih da Brejkerse stvari poput globalne ekonomske krize ne iznenađuju niti ih zanimaju: oni su se kao pojedinci oduvek obraćali pojedincu, jer znaju da je u njemu jedina prava kriza.
Tako je i Cane predstavio ceo bend poimenice, a sebe kao Uličnog Hodača. I tako su sinoćni koncert, nakon dva sata svirke i dva bisa završili stihovima „najbolje se putuje kada putuješ sam“.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
tuljan (gost)
| 21.03.2009. 16.16.58
lepo bese...
-
Jeja (gost)
| 22.03.2009. 19.17.03
"Iako važe za bend kojem društveni angažman nije stran, rekao bih da "Brejkerse stvari poput globalne ekonomske krize ne iznenađuju niti ih zanimaju: oni su se kao pojedinci oduvek obraćali pojedincu, jer znaju da je u njemu jedina prava kriza." - lepo receno.
-
Photoshopista (gost)
| 22.03.2009. 21.48.25
Хвала, ја више не идем. Цане није уживао са публиком већ сам са собом, у свом статусу легенде, хероја Бгд рока(ња), баш као и Антон у свом прежваканом блузирању. Ко је гледао на Јелен пиво Игија (упореди са Цанетом) и Диносаурсе пре њега (упореди са Антоном) можда разуме о чему говорим.
Мислим, било би ту потребно још штошта рећи и објаснити, легенда као што су Брејекерси то вероватно заслужује, али не могу, и ових сат и по јуче ми је жао.
Једино што остаје је успомена на исте људе на истом месту децембра 87.
-
ma daj (gost)
| 23.03.2009. 00.57.31
razbili su ga..
-
Odavde (gost)
| 23.03.2009. 12.57.59
Pa i ja sam bio tu 1987 i na PMF-u,SKC-u,KST-u,kurcu i palcu..Samo ti Photo kukaj i ne dolazi... i jos jednom prebroj godine i rado se secaj...
-
Sandy (gost)
| 25.03.2009. 07.21.49
Koncert je bio sjajan!!!
Osvezenje za Beograd!
Pozdrav za Zene Kese!
-
Oliver (gost)
| 28.03.2009. 12.29.40
@ Photoshopista
Pa naravno da je bilo bolje 1987. kad si ti imao dvadeset godina... A šta je sa nama koji smo se baš tada rodili? Sve smo propustili? E moj ti...
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.