Verovatno poznajete bar jednu osobu koja s vremena na vreme iskaže stav koji se može sažeti u tvrdnji da se nekada davno kod nas svirala odlična muzika i kako ovo što se svira danas ne može po kvalitetu da se meri sa onim što je bilo. Pominjanjem beogradskih Žena Kesa i pančevačkog Endorfina možete dati mali doprinos u ispravljanju te zablude koja se uzdigla do nivoa mita.
Još jedan u nizu pupoljaka procvetale pančevačke scene -
Endorfin, simpatična je četvorka koju sačinjavaju momci koji su tek prerasli tinejdžersko doba. Njihov izraz bazira se na indie rock obrascu sa jasnom romantičnom porukom i šarmom čiji se koren nalazi u povremenoj disharmoniji i raštimovanosti koja budi udaljenu asocijaciju na rani Pavement.
Poetski svet ove grupe počinje i završava se sa nežnim kontemplacijama na temu osećanja prema suprotnom polu, te ne čudi što su dosadašnjim koncertnim aktivnostima uspeli da svojim pristupom osvoje pripadnice lepšeg pola koje su u ritmu muzike skakutale u prvim redovima, znajući sve reči pesama koje su se ocrtavale na njihovim licima.
U prvom delu nastupa, pevač i gitarista Max odsvirao je akustični set koji se završio obradom dosta-puta-obrađivane
Another Girl, Another Planet grupe Only Ones, koja se sasvim fino uklopila sa ostalim pesmama. Za drugi deo je bio zadužen ceo bend. Tokom 30-ak minuta, najbolje su zvučale uvodna
Devojke vole loše momke i
10.000 izvinjenja koja je na potpisnika ovih redova ostavila mnogo bolji utisak no snimak iste numere sa kompilacije
Jutro....
Nakon kraće pauze, na scenu su stupile
Žene Kese. Oni svoju ljubav prema bazičnom roku prezentuju na dijametralno različit način od prethodnika: u njihovom srcu je garaža koja se nalazi na pola puta između Partibrejkersa i Kazne Za Uši, električna autostrada koja povezuje tradiciju Detroita sa yu rock podzemljem kasnih 80-ih okupljenog oko etikete Slušaj najglasnije.
Blisko nije i isto, samim tim opis zvuka benda se ne iscrpljuje navođenjem uzora i uticaja: stav punka, malo rhythm 'n' bluesa, dosta pozitivne energije emitovane u furioznom „no bullshit“ ključu gradskog šmeka (posvetničko izvođenje u naslovu citirane pesme Rock'n'roll u Beogradu grupe Time), na šta se nadovezuju simpatični tekstovi iz kojih kulja život velegrada.
Sve su to bili preduslovi vrhunske zabave koju je bend priredio prisutnima, a čiji je vrhunac bilo prvo izvođenje kultnog hita Zavijam, kad su na binu, otevši mikrofone od ŽenaKesa, spontano istrčali prijatelji/ce benda, te dva velika frontmena nove srpske scene: Tica (Manisent i Mentalnost) i Boris (Repetitor). Trenutak koji se i ne da baš do kraja opisati.
Usna harmonika je davala odmetnički prizvuk, dok su udaraljke pozivale na šamanski ritual energetske sinteze benda i publike, koji je ona frenetično prihvatila i na kraju ih ovacijama ispratila, nakon bisa u kom je ponovo odsvirana Zavijam, sigurno jedna od najzaraznijih pesama domaćeg roka u nekoliko prethodnih godina.
Po svemu prikazanom, ovaj bend je i više nego zreo za izdanje. Do tada, pridev „kultni“ ih verno opisuje.
Ako ste u prilici, proverite zašto.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.