Kurta Cobaina nema 15 godina. Većina onih koji su kao klinci u njegovoj muzici iznenada pronašli nešto što nisu ni znali da im treba, i koliko, stariji su nego što će on ikada biti
Za Kurtom Cobainom je ostala muzika koja svedoči o pop vremenu kakvo danas - u vreme strahovlade ekstrovertne vulgarnosti s jedne strane, nepreglednog mora indie sitnica s druge, i premalo toga između - deluje gotovo nezamislivo.
Nirvana je u mainstream rock scenu kojom su dominirali mačo tipovi sa ladnim trajnim frizurama ubrizgala dozu svežine i intimne stvarnosti koju je teško prepričati, a objasniti još teže. Ovaj prodor gotovo je nemoguće preceniti, kao što je gotovo nemoguće imati previše lepo mišljenje o šarmu i značaju Beatlesa, okrepljujućoj provokativnosti ranih Pistolsa ili istorijskom značaju Velvet Undergrounda.
Interesovanje je bilo ogromno. Koliko je bilo razumevanje, drugo je pitanje. Možda baš o tome govori činjenica da se, dok se Beatlesi i dalje tretiraju kao jedna od najznačajnijih pojava 20. veka, Pistolsi i danas izazivaju nadahnuta prepucavanja, i ljudi koji slušaju Velvet Underground još uvek prave bendove, Nirvana gotovo i ne pominje. Osim o ovako nekim godišnjicama.
Dugogodišnje kuvanje na američkoj nezavisnoj sceni 80-ih moralo je rezultirati prelivanjem u mainstream koje bi bilo nemoguće ignorisati, ali teško da se bilo ko nadao uspehu kakav je postigao Nevermind. Kurt Cobain je, spolja gledano, izgledao kao pravi čovek na pravom mestu u pravo vreme: gotovo zaslepljujući talenat u usponu, lepi momak koji je bez diskriminacije rasporedio rock nasleđe u osoben koordinatni sistem iz kog je isijavao rifove i harmonije kojima je teško bilo odoleti i bez ikakvog predznanja. Koji je znao da govori o sebi i da se obrati drugima. Umeo i hteo da artikuliše delikatne emotivne komplikacije u komunikativnu pop pesmu.
Pevao je o očaju sa poletom, artikulisao bes bez trunke nasilja. Smeo da iskorači na samu ivicu nihilizma, do krajnosti oštreći moralnost koja mu je nalagala da ni na trenutak ne zaboravi da postoje i drugi ljudi i da je svako važan. Činio je dobro gde god je stigao: afirmisao svoje heroje (Meat Puppets, The Beatles, The Vaselines, Daniel Johnston...), koristio svaku priliku da progovori protiv mačizma, homofobije, represije, prepotencije i grubijanstva.
Na vrhuncu popularnosti grungea moglo je izgledati kako će, nakon što se alternativa konačno probila na površinu, uslediti navala kvaliteta na komercijalni vrh. Nije bilo tako. Čak i Nirvanini savremenici koji su se probili oko nje uglavnom su ubrzo nestali sa velike scene.
U današnjoj muzici, Nirvanini odjeci čuju se skoro samo u previše pojednostavljenim tragovima, čak i u undergroundu.
Mainstream uglavnom nije postao pozornica za vrhunski kvalitet, a ni indie scena se nije baš pokazala kao nepresušan izvor velikana. Ipak, odigrala se bar jedna dalekosežna promena: ljudi su počeli da se masovno interesuju za alternativnu muziku. Ona je danas pristupačnija nego ikad: nekad si, da bi bio u toku, morao da se umrežiš - danas je dovoljno da odeš na Mrežu. S jedne strane, to je nesumnjivo super; sa druge - kvantitet sve više prednjači, a kvalitet postaje sve manje jasna kategorija, i često prolazi gotovo nezapaženo.
Možda je pokojni Kurt Cobain prosto po prirodi stvari smešten u ormar. Uživati u njegovoj muzici; slaviti je... i s tim pomiriti činjenicu da on više nije hteo da živi zaista je teško. Samoubistvo je verovatno najveća enigma sa kojom ljudski um može da se suoči; samoubistvo talentovanog i uspešnog čoveka koji je imao toliko pozitivnog i nežnog da kaže je nema činjenica koja možda, jednostavno, vremenom gubi na privlačnoj spektakularnosti i prerasta u nešto slično tabuu.
Naravno, pitanje zašto se ubio Kurt Cobain ima odgovor koji je nesumnjivo tačan, ali teško da od tog odgovora nekome može biti lakše.
Kurt Cobain se ubio zato što je bio nesrećan.
Eureka, je l’ da?
Možda bi tu trebalo stati, pomirljivo misleći neke od opštepoznatih pozitivnih misli koje odvraćaju pažnju od sledećeg koraka u ovakvom razmišljanju. Ali možda bi bar danas trebalo skupiti dovoljno hrabrosti da se pogleda korak dalje.
Da li je zamislivo da može postojati čovek pametan, lep, dobar i silno talentovan, ali do te mere nakrivo nasađen da mu sve što ovaj svet može ponuditi - a Cobain je, ne zaboravimo, imao puno toga - ne može biti dovoljno za zadovoljstvo sobom, čak ni u meri koja je neophodna za elementarnu volju za životom?
Kad gledaš u ambis, ambis ćuti; posle izvesnog vremena, počne da uzvraća pogled. Nije to preporučljivo.
Ali teško da je to dobar razlog da se muzika Nirvane zanemaruje. Istina, čak i za nas koji smo je pratili u realnom vremenu, ona danas lako može izgledati kao mučna dokumentacija borbe jednog izvanrednog, na neku foru ukletog, pojedinca protiv privlačnosti ništavila. Ali čak i ako se posmatra samo tako - a mislim da ne bi trebalo - ona obiluje pozitivnim porukama i dobrim vibracijama.
I danas, kad gomila pomodnih "postistorijskih" pitanja naveliko tupi potencijal mladosti i odvraća pažnju savesti na nekakve "više ciljeve" koji zapravo nemaju velike veze sa ljudima, Kurtove pesme mogu sijati istim onim sjajem čija je topla, sveža empatičnost imala snagu i širinu da zagrli čitavu jednu rock generaciju, obraćajući se svakome ponaosob.
Come as you are.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari