Obojica, Cobain i Van Sant, tragaju za osnovama kulture u apokalipsi civilizacije, na izvoru utopijskog grada
Scenario: Gus Van Sant
Uloge: Michael Pitt, Lukas Haas, Asia Argento, Scott Green
Žanr: nekonvencionalna biografska drama
Trajanje: 97 min.
Proizvodnja: SAD, 2005.
Web: www.lastdaysmovie.com
Kurt Cobain je najveći izdajnik savremene umetnosti. Izdajući rock ’n’ roll snobizmom, izdajući narod elitizmom, izdajući porodicu samoubistvom, izdajući alternativu komercijalom, MTV nepredvidljivošću, drvoseče feminizaranošću, feministkinje ruralnošću, gej-populaciju ravnodušnošću, žene pasivnošću, sever jugom, Sijetl Nju Oreleansom, vokal gitarom, on je testirao kriterijume odanosti novom veku. Dovodeći u pitanje sve osnove rock ’n’ rolla, on je uradio zapravo sve što rock ’n’ roll navodno hoće: da bude istinska potkultura. Cobain je svojom ničeanskom preciznošću raskrinkao sve što je podmetnuto da bude alternativa, opozicija i spontanost, prihvativši faustovsko prokletstvo mnogo pre hamletovskog „trijumfa“. Cobain se rado prodao, ali nije hteo da bude podmićen. On je pristao na zvanične ugovore samo da bi izbegao familijarni dogovor, pristao je na dvorsku servilnost da ne bi bio dobar sa karavanom, pristao je da bude stavljen na police da ne bio prenesen ispod tezge. Pristao je na rock muziku da slučajno ne bi postao rolling stone. Odlučio se na smrt da ne bi morao da bira između života i večnosti.
Otud se nizozemski Van Sant identifikuje sa germanskim Cobainom, takođe tragajući za svetlošću u tunelu, za suncem u divljini, vodom u pustinji. Obojica, Cobain i Van Sant, tragaju za osnovama kulture, u apokalipsi civilizacije, na izvoru utopijskog grada. Obojica, više samodestruktivci nego buntovnici, više socijalisti nego anarhisti, više nebeski pobednici nego gravitacioni gubitnici, ne vode stereoptipnu, opštu bitku pojedinca protiv sistema, individue protiv mase, nego se vode principima unutrašnje osude zavereničke realnosti, malograđanske urbanosti i inertne neobičnosti. Mrzeći susede više nego vlast, mrzeći maslinastu biljku više nego sivu mašinu, oni prodiru u srednjovekovnu suprotnost savremenih ideala, napadajući čoveka pre religije, napadajući bližnje više od neprijatelja, napadajući sebe više od drugih. U njima živi protestantski, praktični ekstremizam koji trijumfalno gine u gnostičkoj, suicidalnoj pobedi, kao izlaz od izlaza, kao nezavisnost posle nezavisnosti.
Upravo zbog toga ovaj film i jeste nastradao u festivalskoj promociji, između nagrađenog Jarmuscha i nametljivog Wendersa, zato je i na ovogodišnjem FEST-u ovaj film bio u senci programskih antiglobalističkih manifesta, koji pokušavaju da ujedine svet u neravnopravnoj revoluciji. Evo jedne istinske revolucije, koja govori o razlici među ljudima više nego o njihovom ujedinjenju. I Court Cobain, kao i Gus Van Sant, su ponosni paranoici, tražeći laser neprijatelja među sopstvenim prijateljima, a ne među nametnutim protivnicima.
Ono što odbrojava dane Kurta Cobaina su ekipa, ortaci, okolina, tj. ono što nazivamo društvom u užem smislu. Gus Van Sant, razotkrivajući svoj nordijsko-flamanski neokonzervatizam koketira sa severnjačkom filmskom alternativom, svojstvenom švedskom postbergmanovskom antiliberalizmu, koristeći retro-motive undergraounda sedamdesetih da bi ih preinačio u civilizacijski manifest koji estetizovano negira sve što „divlja“ omladina treba da voli. Poruka ovog filma može da glasi „nije ni čudo da se ubio“, jer, ono što se Kurtu Cobainu dešavalo mnogo je veći užas od onog koji smo mogli da zamislimo. Nema nikakve veze ni sa porodicom, ni sa muzikom, ni sa industrijom, ni sa narkomanijom, ni sa slavom.
Ovaj fundamentalistički, religiozni plakat u okviru Van Santovog dizajna govori o tajnom prepoznavanju genija. O visokoj vizuri ostatka sveta, istinskoj subverziji i unutrašnjoj promeni. I Van Sant i Cobain zapravo mrze rock ikonografiju, mrze izveštačeni kult rock istorije, njen primorani kalendar, njen linearni datum, njenu podesnu publiku, interesne žurke, kujnu i kupatilo. Raskidajući ovaj sanitarni čvor lažne energije, obojica beže od samih sebe, nalazeći u tom bekstvu autentičnost univerzalnog umetničkog jezika.
Hard nose the highway!
Komentari