Pre nekoliko dana trebalo je da za potrebe jedne novinarske ankete popišem vesti koje su po meni obeležile ovu godinu. Rekla sam da hoću i, kao i obično, stvar ostavila do poslednjeg dana roka, uverena da će mi ovaj popis ići kao od šale i da ću se, pride, dobro zabaviti. Đavola!
Šta god da odabereš, ne možeš da omaneš. Sve same tragedije, kurioziteti, nebuloze i komedije. Nema omaške. Kad sam shvatila da mi ništa od vesti koje sam tokom godine, čini mi se, pratila ne pada na pamet, potražila sam pomoć svoje bolje polovine. On me, kao i obično, protrese svojim konačnim sudom: „Reci da te to ne zanima, da ne čitaš vesti“. Ovo je ipak, možda, velika istina.
Štampu sam počela da čitam iz griže savesti. Novine su, pre toga, za mene bile samo papir koga vazda ima po kući da se podlažu flaše i tegle. Al’ onda sam ušla u krugove angažovane mladeži i tu je bio kraj mom blaženom neznanju i ignorisanju. Parazitskom životu.
Ugledna spisateljica, politički angažovana i kao list na vetru osetljiva duša, prekorela me je pre nekih sedam godina što ne čitam novine. Što nisam obaveštena. Što me se ne tiče. Što nemam svoje mišljenje. Biću prokleta. Goreću u paklu. Jer te stvari se dešavaju. A ja sam odgovorna.
Kao najgora plačipička, tad sam se rasplakala. Jer, nju sam baš cenila. Ako sam ja cenila njen angažman i energiju, njenu rečitost (i stil odevanja), zašto ona nije mogla da vidi neku lepotu u mom načinu života (a meni zaista nije puno trebalo tada)? Zašto sve pretvarati u ono što si sam?
* * *
Ja bih bila srećna da sam bila ona i da sam srela nekoga kao što sam ja. Šta kome smeta čovek koji ne čita novine? Koji ne zna šta se dešava. Koji nema svoje mišljenje. Kad oni koji ga imaju nekad ga imaju samo da bi dobili na reputaciji, da bi se osetili bolje, da bi se upisali na liste dobrotvora, mirotvoraca i ostalih rekreacija.
Neću da kažem da svi treba da se opuste, ali ako ima onih koji su takvi, zašto ih dirati? Progoniti. Osuđivati. Regrutovati. Jer, ako se ti već za nešto boriš i ako je tebi već stalo do toga da ZNAŠ šta se dešava, pusti onoga ko se samo sunča. Pusti ga na miru. Uz njega se odmori pa idi dalje svojim putem.
Tada ovo nisam mislila, sad je već kasno. Sve pratim, ali i dalje preterano ne reagujem. Tačnije, još manje reagujem. Sada znam koliko ništa ne vredi moja pobuna. Onda sam se bunila a da to nisam znala ni čitala u štampi. Sad mi, kao što javlja štampa, ponestaje goriva.
Ali, pusti to. Imam da napišem tekst. Krenem da se prisećam vesti, ali mi ne uspeva da pronađem događaje, tj. trenutke u kojima se nešto sedilo... pardon, desilo. Sve čega sam se setila (Kosovo se samoproglasilo nezavisnim, posle neznamkolko vremena levica u Italiji trokirala, nešto mi u meni govori da to nije zdravo, špijuniraju ljude, radnici štrajkuju, ne znam koji put su rekli da je Kastro umro...).
Cede me i muče i ničeg konačnog nema. Nema datuma. Nema onoga da je tog i tog dana pas ujeo čoveka. U pitanju su mučni procesi što su se valjali tokom cele godine dok na njih ne oguglaš. Do trenutka kad te više niko ništa ne pita.
* * *
Tokom cele godine su trubili o akcijama, najavljivali, raspredali da li je bolje da ih prodaš ili njima trguješ. Iz nekog razloga, pošto nisam pomno pratila i shvatila ozbiljnost ove akcije, sve mi je delovalo kao neka nova nagradna igra. Stalno neka izvlačenja. Iz bubnja. Stalno neki izazovi i treninzi. Vere. E, onda je u jednom trenutku sve splasnulo.
Dinkić se fino sklonio, kao zadrigli bradati vlasnik cirkusa koji je navratio u neku zabit, rasprodao karte za predstavu, proparadirao s mečkom uzduž i popreko obećavajući da će gutati vatru i savijati žene od gume oko prsta, i to sve na naše oči, a onda samo zdimio na dan premijere.
Meni bilo čudno: šta im je odjednom, kao da je neko došao i naprasno predložio da se igramo neke nove igre. Moji su se odmah prijavili i vršili pritisak na mene da to i sama učini. Da ne isterujem krive drine. Najbitniji argument je bio: nema redova. I drugi: treba ti samo lična karta. Vidim da ih zaboli svaki put kad im na pitanje: „Jesi se prijavila?“, kažem da nisam.
Nakon što me 10. put ovo pitanje sačekalo s vrata (čak pre obaveznog: „Jesi ručala?“), imala sam utisak da smo neki Jevreji i da samo ja falim da se prijavim za žutu traku pa da svi budemo srećni i bezbedni. Ovako ih moje neprijavljivanje ugrožava. Kao da sam ih izneverila. To što neću da se zajedno obogatimo.
A, oni ne znaju da mene zaboli što su se oni prijavili. Što su, po ko zna koj put, popunili formular, dali broj lične karte, ušli na spisak. Eto, to me obeležilo. Poslednja porodična akcija u kojoj sam, po ko zna koji put, ispala skot. Država i Dinkić me zavađaju s porodicom.
* * *
Dođe mladi kolumnista i kaže: politika nije ružna reč. I bavi se time što mladi ljudi neće da se bave politikom. I svi apeluju na mlade: i oni što zapošljavaju (do 30 godina) i oni što bude bunt u vama (do 30 godina). A, sistem na rukama drže upravo oni kojima opada kosa, oni koji uplaćuju penziono, jer im privatnici kojima su otišli na kolena kad ste ih vi oterali kao ovce iz velikih zgrada velikih firmi – ne prijavljuju.
Oni koji gledaju vaše vesti, vaše dnevnike, vaše serije, koji vam plaćaju pretplatu. Dok od njih uzimate pare, tvrdite da se zalažete za mlade. Za angažovane.
Eno vam mlade i angažovane spisateljice. I nek se zna: nije me na glasanje nagnao apel na mlade, zdrave i svesne, nego par reči moje babe sa štakama što je, klecajući, otišla na biračko mesto. Bilo je po principu, kad može bakuta, mogu i ja. Eto vam vaš mladi kadar! Ko je akcijaš sad? Moji su veći akcijaši od mene, prijavili su se za te akcije.
I dalje biste mene da zaposlite? I dalje biste mene da pišem za vas? Piii, baš ste nadžak-baba!
* * *
Dalje, treba da popišem vesti što su obeležile... Nema datuma, al’ malo-malo pa uhvate nekog vođu Al Kaide. Kol’ko ta Al Kaida uopšte ima vođa? Broji li ih iko pre no što ih utopi, ili ih samo skupljaju k’o dlake s tepiha? Ili, kako jednog iščupaju, drugi izraste?
Nekad su rasla deca. Danas se samo snimaju kamerama. Kad je jedna lepša od druge i skida joj frajera sa 13 godina. Ako jedna ima mobilni s kamerom, druga je nagraisala. I to je vest. Neću da poredim s time gde sam ja bila sa svojih 13. Ispašće da solim nekom pamet. Znaju oni šta rade. Nekad pomislim da su zrelije od mene. Ja nisam bila sigurna koga mrzim. Kamera sada očas posla izoštri i fokusira žrtvu.
Dalje, vesti... Pošto sam, od svih gradova van naše sve manje zemlje, bila jedino u Istanbulu, prirodno da sam specijalista za ovaj grad kol’ko niko ko je, pored Istanbula, bio još i u Parizu i u Rimu i u Londonu. Verujem da, ako upoznaš kako funcioniše oplodnja i najmanjeg poljskog cveta, znaš kako funkcioniše ceo kosmos.
Otud, Istanbul je ceo svet, kao što je Mramorak ispao ceo svet kad je „rešenje mladog dizajnera za proslavu Dana Beograda“ odletelo sa Slavije i palo poštenim zemljoradnicima u Mrmorku obavestivši ih o ceremoniji u Beogradu (vest!).
Istanbul je moj! Pa se trudim da pratim šta im se dešava. Čitam i Pamuka. Hteli su da ga ubiju (i opet, vest!). A sve od vesti što pročitam su bombaški napadi u Istanbulu. Dobro da sam živu glavu izvukla! A šta drugo da mislim?
Žao mi je ako je zaginula neka od onih devojaka koje nose marame na glavi dok su dole u mantilu i farmerkama. Ne znam zašto mi se ovo svidelo. Više od angažmana Persepolisa i Aide Begić. Učinilo mi se da umeju da budu odgovorne i slobodne u isto vreme. Da se ne preispituju. Da sam mladić, oženila bih neku od njih. Verujem da bi me volela i da se ne bi trudila da mi se dokazuje. Bili bismo srećni.
Dalje, vesti... Štrajkači, obespravljeni i poniženi radnici brojnih firmi koji su poginuli ili umrli tokom ove godine, mogu se izbrojati, ali ja ne znam šta bih s time. Ja nemam nikakvu tezu koju bih tim brojkama podržala. Jedino što me obradovalo je kad su, valjda u januaru ove godine na izdisaju, objavili da će isplatiti dugovanja radnicima Robnih kuća Beograd. Mama me 90-ih plaćala u voćnim bombonama, al’ od onda, od kad je otišla iz RK-a, obećali su joj novce, pa je i ona meni obećala cipele, farmerke i na tone bele salate.
Kad su u januaru 2008. to objavili, srce mi je poskočilo. Pre toga su ih zavlačili. Nije me to preterano mučilo, al’ bih svaki put osetila neki bol i bes u grudima kad vidim šaku radnika RK-a kako protestuju na Terazijama. Bilo mi je krivo što je mama za to vreme na drugom poslu i što ne može da ispuni obećanja koja mi je davno dala. Ne da mi sad nešto treba, nego znam da njoj znači.
* * *
I tako ukrug, od kad sam naučila da čitam novine i da me savest manje grize, nižu se sveci, crvena slova u kalendaru. Jesu li ti događaji obeležili 2008? Jesu, ali pošto ih je toliko, pošto je toliko crvenih, krvavih dana, ovu godinu su naprosto obeležili oni dani u kojima se nije događalo apsolutno ništa. Jer, oni su bili najređi i najčudniji.
To su oni dani kada su sve vođe Al Kaide (one što ih nisu pohvatali) sedele negde po svojim pećinama, kada nigde nijedna beba nije umrla u privatnoj klinici koja je roditeljima obećala da ima baš profesionalne anesteziologe, dan u kojem nijedan pop nije štrajkovao glađu jer mu drugi pop nalaže da smesta pokupi dupe u drugu eparhiju (i Bog otpušta kadrove),
dan u kome „nisu počeli sa isplatom zaostalih dugovanja radnicima...“ (dopunite sami, upišite ime svojih roditelja, kao i spisak onoga što su vam presamićeni obećali da će od otpremnine da vam kupe, iako im ne tražite, iako znate da je spisak već odavno prešao Đelićev limit, a Đelić kaže da prazna vreća ne stoji uspravno, misleći na svoju, a ne na vašu vreću, jer je vaša odavno nataknuta na Đelićev...),
dan kada Kinoteci i ostalim ustanovama od značaja i kulture nije dodeljeno 20, 30, 50, 111 hiljada, miliona evra da se digitalizuje, krene napred, ka Evropi, ko Ćopićevi dečaci ka Mesecu, krijući da su iste te ustanove, pre no što su se setili da ih potpomognu, okreče, ubrzaju, na noge podignu – bombardovali i spalili.
A, možda, s druge strane, grešim. Jer, bilo je tokom 2008. i onih dana koji su bili bitni, oko kojih se čitava zajedica okupila da ih obeleži jer je prilika jedinstvena i neponovljiva. U tim danima, preminuli su: Milenko Zablaćanski, Sonja Savić, Pol Njumen, Dino Dvornik, Šaban Bajramović.
Kako se sve dešavalo nekako ublizu, imala sam utisak da je 2008. godina u kojoj umiru svi veliki ljudi koji su umorni od nas i koji napuštaju mesto kome su dali neku šansu. Kolumnisti su svi bili puni jeda, kao da smo svi mi, koji smo ostali da živimo posle ovih velikana, nekako krivi i gadni. E, to neću.
* * *
Moja pokojna baba umela je da nosi kofe s pomijama, kriveći se pod njihovom težinom. Kada bi joj neko ponudio pomoć, odbijala bi. Na sahrani sam shvatila da joj je bio potreban taj status žrtve. Tetke, strine i ostali preživeli nakon tako od života opako žrtvovane babe, prepričavali su njene muke i jade. I tako baba ode, a pomenute su samo njene muke i bolovi u krstima i duši. Htela sam da pomenem kako se jednom smejala kad smo zajedno brale maline. Ali, nisam mogla, ugušile me suze.
Naposletku, da mladalački i udarnički obavim posao, jedna vest iz 2008. mi se urezala. Datum: 20. novembar. Ukida se proizvodnja juga. Nema tu nikakve jugonostalgije ili nečeg sličnog. Jednostavno, jugo 45 je bio naš automobil i u njemu smo prešli kilometre i kilometre. Na more i na selo. Preko Romanije i Šumadije. Kroz sneg, kišu i led.
U njemu sam se nadisala duvanskog dima svojih roditelja (i zakunula da nikad neću pušiti, što sam prekršila kao i mnogo drugih obećanja datih u našem jugiću) i miris benzina koji mnogo volim, naslušala njihovih svađa, virila ispod tatine jakne kad se pomire, naslušala krš nasnimljenih kaseta sa Bajom Malim Knindžom, Verom Matović, Ljubom Aličićem, Miroslavom Ilićem, Safetom Isovićem... (koje sam tada prezirala i smatrala za seljake, a sada ih prizivam kao jedini dokaz da postojim), pojela na tone štapića sa eurokremom, pročitala mnoge knjige koje su mi obeležile život.
Taj nas je automobil vozio na svadbe, slave i sahrane, sve iznova brišući sneg i kišu sa prozora. Prvo su mu odneli radio, pa alat iz gepeka. Onda je istrulila karoserija. Onda smo ga prodali.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
... (gost)
| 17.12.2008. 12.38.19
MrAmorak
http://en.wikipedia.org/wiki/Mramorak
-
Ime (gost)
| 17.12.2008. 12.54.07
Boooooooring
-
Ghoul (gost)
| 17.12.2008. 13.14.14
šta reći?
da uopšte imam ambiciju da pišem kolumne, blogove i sl, posle xtine bih izgubio volju za tim! posle OVAKVOG texta sve ostalo bledi.
BRAVO!
-
Jovan Ristic (gost)
| 17.12.2008. 13.27.16
Recimo da sam u svojoj redakciji dobio slican zadatak, i da nisam imao za mnogo sta da se uhvatim.
-
Okato (gost)
| 17.12.2008. 13.58.52
Divan tekst, onakav kakav se i očekuje od KĐ.
-
pedja (gost)
| 17.12.2008. 14.32.20
auu, mnogo dobro!
-
Fenomenalno! (gost)
| 17.12.2008. 14.36.29
kad bih ja mogao vako, ponudio bi se tarlacu jedan kroz jedan
-
ne znam... (gost)
| 17.12.2008. 14.36.44
...meni je ovo dosadno. kolumna je bila daleko bolja.
-
Darko Miletic (gost)
| 17.12.2008. 14.50.38
Svaka cast!! Tekst potpuno odrazava i moje misljenje o celoj toj ujdurmi sa "vestima" i angazovanoscu, samo sto ja ne bih nikad mogao to tako dobro da napisem.
-
Bata (gost)
| 17.12.2008. 23.32.08
Divno...sta reci...nasdvoje sam skoro provalio, i za njihov blog se drzim kao pijan plota.. :)
-
biserka (gost)
| 18.12.2008. 01.07.42
krajnje nezanimljivo. sta trazi ovakav tekst na popboksu i kakve veze ima sa pop kulturom, makar blage?
-
ana (gost)
| 18.12.2008. 09.21.15
meni se, uz sve nedostatke, jako svidja kako pise ova devojka. mozda zato sto pise onako kako bih ja, kad bih umela.
-
kleo (gost)
| 18.12.2008. 11.02.05
slatko i sarmantno... mada malo razvuceno... i malo potencira, primecujem posle nekoliko tekstova, foru - mene bas nije blam da priznam tako svasta, a na to da su te predstave dobre ili vesti bitne i sl, me navukli neki foliranti jer sam mnogo prirodna i naivna, ali na kraju ja to prozrem i ispadnem najpametnija
-
Cika Iga (gost)
| 18.12.2008. 18.00.03
mislim da se delu čitalaštva nije svideo tekst zato što zaboga nije dovoljno urban a ima i jedna baba u njemu. što se mene tiče sjajno, neopterećeno i in medias res. Svaka čast.
-
hehe... (gost)
| 18.12.2008. 23.32.18
...kleo je izgleda jos iskrenija od kristine :))
-
Ghoul (gost)
| 19.12.2008. 12.36.25
ima nešto i u ovome što kleo kaže: mislim, OK, jeste to preovlađujući etitjud u Xtininim textovima, ali ja nemam utisak da je to poza.
odnosno, ako je njen 'iskreniji od iskrenog' etitjud - poza, onda je to najbolja poza na koju sam u poslednje vreme naišao! u svakom slučaju, VELIKO osveženje u odnosu na uobičajene kolumne i blogove i sl. napise.
takođe, nepravedno je optuživati je za "na kraju ja to prozrem i ispadnem najpametnija" jer to je IMPLICITNO u svakome ko uopšte sedne da piše neki text ove vrste. premisa svakog takvog texta jeste 'sad ću da vam kažem nešto novo, iz nekog novog ugla, sad ću da vam (po)kažem nešto originalno' i sl.
možda je problem što, za razliku od većine takvih textova, Xtina USPEVA da ispoštuje to (implicitno) obećanje.
-
deadbeat (gost)
| 19.12.2008. 13.52.10
sumoran petak, prednovogodisnja atrofija, pospanost i umor, ceka se odmor - a ne zna se sta sa njim - i nema se snage za nista osim bensedinske iskrenosti... a i kako drugacije pobeci od prazn(ičn)e euforije, da bar ne moras da se pretvaras kako razumes svet, ljude i novogodisnje po(d)vlacenje crte... bas mi legla kolumna:)
-
kristttttttttttttttttiiiiiiiiiiiiiiiiiii (gost)
| 19.12.2008. 15.09.24
udaj se mene! ulepsala si mi ovu fakin zimu!
-
dddddddddddddd (gost)
| 19.12.2008. 15.11.10
bar neko na popboxu ume da opise istoriju i sadasnju situaciju ovde. bravo!
-
m (gost)
| 26.01.2009. 14.13.17
dobar tekst
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.