Walter Merziger i Arno Kammermeier ovim albumom su za korak bliže zaokruženom pop izdanju, ali su se isto toliko udaljili od pravog klupskog užitka
Nemački producentski duo Booka Shade je karijeru počeo 90-ih kao synthpop bend. Sudeći prema novom albumu The Sun & The Neon Light, izreka o vuku i njegovoj dlaci i te kako ima smisla: pred nama je kolekcija numera koje, uprkos srećnom braku Booka Shadea i klupske scene, opasno flertuju sa pop formom istinskih pesama i zaokruženog albuma.
Prvo što pada u oči je učestalija upotreba vokala (za koji su se pobrinuli sami članovi grupe), i to neretko kao dominantnog elementa u pesmi. To se pre svega odnosi na Control Me i Psychameleon, koje prosto pozivaju na poređenje s Depeche Modeom.
Control Me je u tom smislu uspešna kombinacija u kojoj svaki segment pesme prirodno prerasta u sledeći. S druge strane, Psychameleon prati sličnu formulu, ali dostiže samo do efekta prepoznavanja pri sledećem slušanju.
Vokal bi izgleda trebalo da ima vodeću ulogu i u Sweet Lies jer bi u suprotnom ona bila samo odlična matrica za neku dosadnu baladu. Nažalost, i ovako ostavlja utisak isprane skice koju bi obojilo tek učešće mnogo odlučnijeg i iskusnijeg pevača.
Među delimično neubedljive pesme spada Outskirts, koja je rađena po formuli “kora minimala, kora gudača” i koja bi, zajedno sa Duke, bila najpogodnija kao pozadinska muzika za male oglase na nekoj lokalnoj televiziji, kao i naslovna numera, koja zvuči kao užurban i ne baš uspeo izlet u eksperimentalnija područja elektronike, sve s gudačkim orkestrom, glič elementima i filmsko-horskim vokalima. S ovog spiska ne treba izostaviti ni Solo City.
Daleko zanimljivije i maštovitije korišćenje žičanih instrumenata može se čuti u Dusty Boots i Comacabana, koje spajaju blues sa elektronikom, i atmosferu savremenih kvazikaubojaca sa ukusom digitalnih akrobacija, i bez sumnje predstavljaju pesme zaista vredne slušanja.
Ipak, ovaj album ima i vrlina koje se ne mogu ignorisati: Booka Shade su već na Movements doktorirali iz oblasti zvučnih trikova, ali ovog puta oni ne pokušavaju samo da ih još više usavrše nego, podrazumevajući ih, stvaraju stilski okvir u kome se najzad mogu izražavati i u drugim pravcima. To izražavanje nije tako bombastično i efektno (za klubove) kao što je ranije bio slučaj, ali zato daje kredibilitet ovom izdanju da se izistinski nazove albumom.
Ah da, treba pomenuti i dve najbolje pesme: Karma Car je polusmireni Booka Shade u najboljem svetlu, dok je Charlotte opušteni klupski hit za letnji provod. Obe kao da su se prelile s prošlog albuma, ili kao da poručuju: „Vidite da umemo još po starom, samo nam je malo dosadilo“.
The Sun and the Neon Light
Zato, ako ste od onih koji su čekali još starog dobrog Booka Shadea, preporučujem da nabavite samo ove dve pesme i zaboravite na ostatak albuma kako se ne biste razočarali. Ali ako ste fan u potrazi za nečim novim a garantovano prepoznatljivim i primerenijem dnevnoj sobi od podijuma za igru, onda je ovo album za vas.
Povezani članci:
"Roisin i palme u plamenu" - festival Green beat na Kalemegdanu (2007)
"Booka u modi" - Booka Shade i Eric Prydz u hali Exo XXI (2008)
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari