Drugi po redu Green Beat, opet održan kao deo Tuborgovih reklamnih aktivnosti, očigledno ima ambiciju da preraste u najveći festival elektronske muzike u Srbiji
Mesto: Tereni KK Partizan, Kelemegdan, Beograd
Vreme: petak/subota, 24/25. avgust 2007.
Produkcija: Carlsberg Srbija
Ponekad maltene izgleda da se publika kod nas deli na one koji od nastupa očekuju samo dobar miks i druge po kojima bez gitare nema ni koncerta. Srednji pristup - sintezu elektronskog i živog - i jedni i drugi doživljavaju kao eksperiment.
Tuborg Green Beat je (izuzmemo li nastup Róisín Murphy) primer ove situacije: ljubitelji žive svirke nisu ni razmišljali o dolasku, a klabera je bilo u velikom broju, mada su prespavali žive nastupe čekajući klasične DJ setove.
Ima onih kojima je smešno kada se koncert elektronskih izvođača reklamira kao “live”, i nejasno im je šta može biti živo u pritiskanju dugmića. Ipak, za koncert Booka Shadea, koji je održan prvog dana festivala, čak bi se i takvi složili da sa pravom može nositi tu odrednicu. Naime, nakon što je publiku pokušao da zagreje DJ Aćim, na scenu su izneti komplet elektronskih bubnjeva i nešto za šta bi se moglo pomislili da je šank, a iza čega su se zapravo skrivale spravice uz pomoć kojih će Booka Shade svirati, ili ako baš hoćete prezentovati svoju muziku.
Uprkos 15 godina producentskog rada, nemački duo
Booka Shade su entuzijastični povodom svojih nastupa i očigledno žele da publici pruže iskustvo znatno drugačije od slušanja albuma. Naravno, i to koncertno iskustvo ima mane: zvuk je svakako bio grublji i siroviji u odnosu na njihova izdanja, a pošto je naglasak stavljen na bubnjeve kojima se zanimala cela jedna polovina sastava (Arno Kammermeier), oni su mogli biti i nešto glasniji.
Već nakon prvih pesama bilo je jasno da se Booka Shade super provode: Walter Merziger se ceo izvijao u ritmu dok je zavrtao, pritiskao i pomerao dugmiće, a u jednoj pesmi je i pevao (mada isprocesirani glas većina izgleda nije ni primetila), a Kammermeiner je nonšalantno đuskao dok su mu samo ruke bile zaposlene svirkom. Ipak, veći deo publike je izgledao nezainteresovano. Booka Shade su se baš nameračili da ih animiraju, pa je Arno uzimao mikrofon i, dok se Walter šeretski smeškao, pozivao publiku da burnije reaguje: “That’s ok, but that’s not enough. Belgrade, you can do better!”.
Nakon prvog dela nastupa, u kom su se smenjivale starije pesme i nove sa prošlogodišnjeg albuma Movements, duo je objavio kraj. A onda, u potpunoj suprotnosti od jednog isto tako Tuborg i Green festivala, izvođači su se pokazali kao oni koji žele još, i proglašavali su bis za bisom uprkos gotovo nikakvoj reakciji publike. Sledili su hitovi In white rooms, Darko, Mandarine girl i Body Language, drugačiji i sveži u odnosu na albumske verzije.
Oko 4.000 prisutnih je vidljivo reagovalo na počecima pesama ili kada bi Arno izlazio i dizao ruke, ali bi uzbuđenje ponovo splasnulo čim bi se on vratio za bubnjeve. Po svemu sudeći, duo koji trenutno pruža live act među najbolje ocenjivanim u svetu, nije dovoljno dobar za Beograd. Ili je pak publika očekivala nešto sasvim drugo?
Nakon završetka njihovog nastupa koncentracija osoba sa tamnim naočarima se počela naglo povećavati i na tek tad potpuno popunjenim terenima KK Partizan, DJ setove su profesionalno odradili Hernan Cattaneo, a kasnije i James Zabiela.
Drugog dana festivala, nešto drugačija (i brojnija) publika se zaputila na Kalemegdan, među kojima i oni što su samo dan pre toga psovali isti taj festival jer im onemogućava da uobičajenim putevima stignu na Indie-go. Razlog: najveća atrakcija čitavog festivala – Róisín Murphy.
Međutim, nakon uhodavanja (DJ Pookie), nastupili su ipak prvo
GusGus - Islanđani sa kojima je Beograd već imao prilike da se upozna.
Sa umerenim zakašnjenjem, na scenu je izašla tročlana postava ovog nekada devetočlanog sastava, a osim njih tu su se našla i dva prateća vokala. Relativno kratak nastup je počeo aktuelnom Need in me, i uglavnom se držao ovogodišnjeg (verovatno njihovog najgoreg) albuma Forever. Jasno, publika je reagovala mlako, maltene kao dan ranije.
Earth je pristojno predstavila svoje vokalne kvalitete, mada se mora priznati da je i President Bongo (koji je sa Earth zamenio uloge u jednoj pesmi), sve u belim prugastim pantalonama i sa šeširom, pokazao kako od grlenog brundanja pa do najvišeg tenorskog registra vokalni virtuozitet može ići ruku pod ruku sa elektronskom muzikom.
Jedina od publike dobro prihvaćena pesma bila je David, uz koju je nastup i završen.
A potom je na preuređenu binu izašla čitava grupa: gitara, laptop, bubanj, bas, dva prateća vokala i klavijature, i već je bilo jasno da će zvuk biti značajno drugačiji od onog u koji je producent Matthew Herbert odenuo album Ruby Blue (2005).
Iznenađenje je bilo i to da
Róisín Murphy promoviše još neobjavljeni album
Overpowered, pa je većina izvedenih pesama bila potpuno nepoznata publici. Róisín, koju je ponekad teško ne uporediti sa Alison Goldfrapp, na bini je imala garderober i menjala odeću, šešire, čak i cipele. Osim toga, publici je pokazivala zadnjicu, plesala sa stolicom, flertovala sa gitaristom, i sa bendom (kako je izgledalo) na licu mesta improvizovala simpatičnu koreografiju.
Već u prvoj pesmi Cry Baby (sa predstojećeg albuma) mogli smo da potvrdimo kako Murphy zaista spada u najbolje pevačice današnje pop muzike. Osim Sow into you i Ramalama, koje su doživele značajnu promenu u aranžmanu, najjači utisak ostavili su Dear Miami praćena apokaliptičnim videom palmi u plamenu, Movie Star za koju bismo možda mogli da zamislimo da je peva Blondie (a za vreme koje su se na monitoru smenjivale scene iz porno filmova) i Body Language.
Novi album se, bar sudeći po koncertu, donekle okrenuo drugačijim inspiracijama od prethodnog - npr. ka plesnoj muzici 80-ih. Za sam kraj ostavljene su Let Me Know, a zatim i odlična verzija hitične Overpowered, za vreme koje se već moglo reći da se publika odlično zabavlja i da je nastupila kulminacija događaja.
No ipak, potpuno neočekivano i na oduševljenje prisutnih, na bis je izveden hit Moloka - Forever More”; nakon 15 izvedenih pesama grupa i jedan deo publike su otišli, ali je ostao sasvim pristojan broj onih koji su želeli da čuju setove Nick Warrena i Tommyboya.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.