Ruby Blue

Kada su Moloko posetili Srbiju pre ravno dve godine, bili su na svom vrhuncu. A tu ne govorim ni o kakvom komercijalnom vrhuncu ili visokim tiražima četvrtog albuma Statues (2002). Jednostavno, bili su najzreliji, izdali su najcelovitiji album do tada, uživo su zvučali toliko uvežbano da se retko ko iz publike, a i sve ukupno niko od novinara nije zapitao da li je ovo možda kraj za šefildski bend?

U retrospektivi, Statues je bio proizvod neugodnog ugovora koji su Moloko pod tim imenom imali obavezu da izdaju (i hvala bogu na tome) iako se emotivna veza između jedne od mlađih samoukih fashion ikona Roisin i studijskog majstora Mark Brydona okončala. I gotovo ceo deo promocija je uglavnom radila ona. Zaslugu za uspeh Moloko ipak ne treba matematički deliti na bilo koga od njih dvoje, jer je to sve bio proizvod jedne nadasve uspele simbioze. Najveća ironija je u tome da komercijalno najveću zaslugu verovatno ima jedan DJ, Boris Dlugosch, koji je svojim remiksom za Sing It Back lansirao karijeru Moloko u orbitu.

U početku je iskustvo bilo na muškoj polovini (Mark Brydon je bio aktivan još tokom acid house ere 80-ih kada je sa projektom Krush zabeležio jedan top 10 hit House Arrest), a opet je verovatno trebalo da nastupi solo album pevačice Roisin da bi se zaključilo da je i izolovan od brenda Moloko njen talenat neosporan.

Nova simbioza, ovoga puta samo muzička, nastala je sa bivšim saradnikom benda Moloko Matthew Herbertom, koji je u svojem prvom kompletnom producentskom poduhvatu išao uz dlaku ekscentričnoj prirodi gospođice Murphy. Zapravo, ceo album toliko odiše “svakodnevnim zvucima iz prirode” (čitaj: zvuci mućkalica i udaranja metala o radijatore) da je evidentan uticaj bendova poput Depeche Mode, koji su još pre više od 20 godina popularizovali ovakvu vrstu semplovanja. A Roisin je ovde ludi šeširdžija i nedavni imigrant iz zemlje čuda – Ramalama (Bang Bang) će vam potvrditi sve. Ne brinite se, to je sve i dalje proizvod osobe koja je transportovala kravu na vrh Alpa u Švajcarskoj za potrebe foto sešna za drugi album Moloko ili koja je od Rameses, Colossus uspela da napravi refren jednog od njihovih singlova (Indigo).

Na nekim više pop orijentisanim pesmama poput Sow Into You ili If We're In Love, se vidi da je srodna Herbertova produkcija uništila potencijal za stvaranje većih hitova sa albuma, jer koliko god podobno za naslovnu grandžovsku numeru ili minimalističku Leaving the City, njegovo majstorstvo u većini slučajeva pokriva najveće oružje gospođice Murphy vredno jednog jazz standarda – njen glas. A ona je to već tako izdašno dokazala na kolaboraciji sa Handsome Boy Modeling School (The Truth). I tek na završnoj The Closing of the Doors njen glas dobija novu, glavnu ulogu na pozornici.

Kao post-Moloko projekat, album Ruby Blue uliva dovoljno poverenja u njene izjave da se sa Markom nije čula ni videla od raspada matičnog benda i da je sada već sposobna za solo karijeru. I pored nekih sličnosti njena priča nije i ne treba da bude priča Gwen Stefani, ali mislim da bi joj ipak uskoro prijao jedan What U Waitin' For.