Efektna postavka

Naslov originala: The King's Speech
Scenario: David Seidler
Žanr: drama
Uloge: Colin Firth, Geoffrey Rush, Helena Bonham Carter
Trajanje: 118 min
Proizvodnja: Velika Britanija, Australija, SAD, 2010.

Ideja prevazilaženje svih prepreka, fizičkih i psihičkih, potom i društvenih, omogućuje nam da se borimo za ono što sanjamo i želimo. U zavisnosti od načina na koji se suočimo sa svojim problemima i preprekama, shodno sopstvenim mogućnostima i zaslugama pozicioniraćemo se u društvu. Na taj način uspostavlja se ideje pravednog društva, sa motivisanim članovima koji imaju želju da napreduju.

Izmeštanje koje film čini zanimljivim, jeste da ličnu borbu vodi prestolonaslednik, kasniji kralj Engleske (Colin Firth). Izmenjena perspektiva pruža nam uvid u kraljevsku ličnost, sa prizemnim, ljudskim manama i problemima. Kao mlađi kraljev sin, glavni junak je povučeniji, poslušniji i skromniji od svog starijeg brata, prestolonaslednika i neskriveno iskazuje poštovanje i razumevanje i za svog oca i za starijeg brata. Prisni ali istovremeno nerazjašnjeni odnos sa obojicom, uzrok su nesigurnosti i nedostatka samopoštovanja kod junaka, što ga čini bližim običnom čoveku sa problematičnim porodičnim odnosima, i samim tim dopadaljivim. Jer ko ne želi da gleda kraljeve, uz mogućnost da ih posmatra kao obične ljude.

Logoped (Geoffrey Rush) kom se obraća budući kralj, čovek je iz naroda, ali dovoljno ponosan i čudan da ne prihavati podanički položaj. Nepokolebljivi profesionalac, siguran u svoje neuobičajene metode, on insistira na neprimerenoj bliskosti, suprotstavljajući se uvaženom pacijentu. S druge strane, budući simpatičan i skroman, on uspeva da olabavi nametnutu formalnost koju sobom nosi terapija uvaženog posetioca sa govornom manom i sa njim uspostavlja blizak odnos.

Tako uz inicijalnu temu - ostvarenje sopstvenih potencijala, preko odnosa ova dva lika, priča se obogaćuje kroz dinamiku kraljevskog i narodskog. Familijarizacija sa kraljevima često je neodoljiva upravo zbog nemogućnosti ostvarivanja familijarnosti sa figurama koje po rođenju imaju pravo na vlast, kao posledica i najočigledniji primer društvenih formacija i klasne razdvojenosti. Otuda konstrukcija filma poput Kraljevog govora nudi prevazilaženje tih ograničenja kroz ispunjenje želje za bliskošću sa kraljevima.

Kao izuzetno skromna produkcija, Kraljev govor, istorijske događaje reprezentuje kroz perspektivu intimnog.

Stvaraoci filma jasno slede i sprovode ovu prizmu ličnog koja figurira u scenama javnog nastupa novog kralja - od uvodne scene na stadionu do velikog ratnog govora.  Scena prvog susreta sa zvaničnicima, pošto stariji brat abdicira, postavljena je preko jednostavne šeme plan/kontraplan. U krupnom planu vidimo preplašenog kralja, a kontraplan nudi izvor njegovog straha - ogromnu prostoriju ispunjenu zvaničnicima i funkcionerima i slikama prethodnika koje treba dostojanstveno naslediti, dekorum i tradicija u okviru koje se treba pozicionirati kao figura apsolutnog autoriteta.

Brojne druge scene funkcionišu po sličnom prinicipu, sa minimalnim brojem širokih planova, izbegavajući pompeznu koreografiju, karakterističnu za priče o monarsima i zvaničnicima. Uz principe svedenog i initmnog, efektnost je postignuta u skladu sa pričom i produkcijom.

U finalnom govoru kralja, ujedno  vrhuncu filma, gledalac se identifikuje sa kraljem, želi da on uspe i da govor dobije svoju snagu i pompeznost, efektnu retoričnost. U nekom sasvim drugom, ozbiljnijem kontekstu, koji bi podrazumevao prepozanavanje mehanizama ideologije, poželeli bismo možda da taj govor razlažemo, razotkrivamo i osporavamo.

Povezano:

• Manirizam, folklorizam, narcizam..., FEST 2011 - prva porcija
• O staklenim perlama i brilijantima, FEST 2011 - druga porcija
• Recenzija: U boljem svetu – Susanne Bier (FEST 2011)