Manirizam, folklorizam, narcizam...

Stoga je i ovo pregled nekih od naslova sa ovozimske ponude FEST-a, tek jedan u nizu mogućih vodiča kroz histerično raznolik šumarak ponuđenog.

KORIOLAN - Ralph Fiennes

Film kojem je dopalo da otvori FEST istovremeno je i najproblematičniji naslov ovog pregleda. Fiennes je odlučio da se u režiji oproba upravo na skrajnutoj drami Williama Shakespearea i da film snimi baš na (mahom) srpskim lokacijama. Okružen ekipom holivudskih prvoligaša (scenarista, direktora fotografije...) i lokalnih talenata svedenih na nivo puke egzotike, Fiennes se poprilično obrukao. Ne uspevši da se izbori sa vlastitim ambicijama i kabastim tekstom u ovom vremenu neprimerenoj rimi, Fiennes je uspeo da dobaci do teško svarljive, proizvoljne, bučne, irelevantne i krajnje neubedljive ekstravagance. Kojoj je premijerna publika ipak zdušno tapšala.

ZLOČIN IZ LJUBAVI - Alain Corneau

Oproštajni film krajem prošlog leta upokojenog veterana i velikana francuskog i svetskog filma Alaina Corneaua, pak, zaslužuje grlene pohvale. Carneau je bez vidnog upinjanja tipski postavljenu priču o osveti uspeo da uzdigne na nivo filmskog eseja, pre svega zahvaljujući svom umeću da se mrtvozbiljno poigrava kanonskim datostima priče. Tako sasvim obična priča o osveti zloupotrebljene, osramoćene i mobingovane službenice u svetu krupnih korporacija postaje metattekstualna igrarija koja u isto vreme funkcioniše i kao zdravo žanrovsko delo. U mnogome zaslugu nose i odlično odabrane, usklađene i vođene glumice (Ludivine Sagnier i Kristin Scott Thomas).

OVERENA KOPIJA - Abbas Kiarostami

Za Kiarostamijev debi na evropskom tlu zbilja treba imati zavidne zalihe strpljenja i obično ničim izazvanog mazohizma. Kiarostamiju je dopalo da po svaku cenu oneobiči krajnje izraubovanu priču o mogućnosti zaljubljivanja i ljubavi sredovečnih i razočaranih u oku ugodnim pejsažima. U isto vreme, Kiarostami se pokazao kao potpuno promašen izbor za tu rabotu, jer od svega na kraju ostaju scene u kojima junaci razmenjuju nesuvisle dijaloge i duge poglede koji bi trebalo nešto da nam znače, a sve to uz odsutnu i nenadahnutu glumu Juliette Binoche koja je kanda shvatila da tako praznoj i banalnoj priči pomoći ne mogu ni njen entuzijazam, pa ni predivni prizori uvek filmične Toskane.

MED - Semih Kaplanoglu

Dosta bolje se snašao Semih Kaplanoglu u svom naglašeno lirsko-folklorno-introspektivnom Medu. Ova jednostavna priča o dečaku koji uči slova i život u rustikalnim predelima Turske i strepi za sudbinu svog dugo odsutnog oca koji sakuplja med po udaljenim šumama, nosi veliki potencijal da polarizuje publiku, što je samo po sebi veliko postignuće.

Nekima će zasmetati svedenost priče bez suštinskog zapleta, dok će drugi moći da pohvale suptilnost i strpljenje autora u izgradnji filmskih priča kakvih je sve manje i u mistici i lirici sklonijim predelima. I oba tabora će biti u pravu jer Med može da posluži kao lakmus-papir za merenje gledalačke trpeljivosti, istovremeno predstavljajući zgodan i uspeo primer folkloristički obojenog arthousea čiji autori mnogo ne mare za preference ovovremenih.

127 SATI - Danny Boyle

Nakon neupitno uspelog i kvalitertnog Milionera iz blata Danny Boyle se, iz samo njemu znanih razloga, odlučio za režiju priče o avanturisti koji ostane zatočen među stenama Velikog kanjona. Priča koja ne pruža dovoljno sadržaja za dugometražni film u krajnjem zbiru tek je dokaz narcizma autora, i to narcizma koji se rimuje sa samoljubivošću nesimpatičnog glavnog lika koji je u središtu ove priče. Boyle poseže za starim trikovima i finesama koje je nebrojeno puta tokom svog opusa izraubovao, te 127 sati završi u bezdanu slepog manirizma, samopouzdanja bez pokrića i suštinske nepotrebnosti.

POSLEDNJI CIRKUS - Alex de la Iglesia

Ovo ostvarenje skorog gosta FEST-a dočekano je sa velikim nestrpljenjem, krupnim nadama i ponešto skepse. Naime, posle solidnog ali nedovoljno osobenog i ne prevuiše privlačnog, pa samim tim i razočaravajućeg filma (Neprimetni zločini), de la Iglesija se vratio razmahanom, bučnom, nasilnom i bizarnom što su ključne odrednice Poslednjeg cirkusa.

I zbilja, ovaj film vrlo dobro kreće - de la Iglesia gledaocima pruža povoda za zabavu i podsećanje na razloge zašto ga mnogi poštuju i prate, da bi se posle nekih 45 minuta trajanja ova priča o osveti i ljubavnom trouglu u poznim danima Frankove strahovlade raspršila u parampračad i autorsku samodovoljnost koji ne može da odoli autoreferencama po svaku cenu, lišavajući time priču i fokusa i smisla. Nažalost, ništa od velikog povratka; tek na mahove privlačna pometnja od filma velikog autora.

ČISTOTA - Lisa Langseth

Najprijatnije iznenađenje iz ponude prvog FEST-ovskog vikenda je svakako Čistota debitantkinje Lise Langseth. Iako na nivou dominatnog tona i opšteg pristupa ovo delo ne istupa mnogo iz okvira savremene veristički čvrsto postavljene skandinavske filmske drame novog milenijuma, ovo delo ipak lako zarobi pažnju i pobudi emotivni angažman gledalaca. Do tog cilja Langsethova dolazi mirnim pristupom, bez očiglednog upinjanja, usresređenim insistiranjem na jednostavnosti i čistoti izraza kao osnovnom ključu kojim se stiže do upečatljivosti već više puta viđene priče o pokušajima problematične devojke da životu povrati smisao i dostojanstvo. Langsethovoj je put ka tom cilju uveliko olakšala izvanredna gluma mlade Alicije Vikander, te se u krajnjem zbiru ovo delo nametne kao tihi kandidat za ovogodišnji Fish Tank.

(Sledi nastavak)