Grubi i posramljeni

scenario: Jorge Guerricaechevarría, Álex de la Iglesia
uloge: Guillermo Toledo, Mónica Cervera, Luis Varela, Fernando Tejero producenti: Gustavo Ferrada, Roberto Di Girolamo, Álex de la Iglesia žanr: komedija
trajanje: 105 minuta
proizvodnja: Španija
svetska premijera: 17. mart 2004
zvanični web: www.crimenferpecto.com

Španski reditelj Alex de la Iglesia studirao je filozofiju, sarađivao na televiziji, a od 1992. bavi se filmom. Pažnju publike, ali i velikih produkcijskih kompanija privukao je osrednjim ciničnim hororićem Sudnji dan 1995, a našoj je publici poznat i po filmovima Perdita Durgango i Grešna zajednica . Osnovna obeležja njegovih filmova - bili oni horori, SF-ovi ili komedije po žanru - uvek su žestoka ironija, mizoginija i mizantropija i, najzad, navodna korozivnost po sistem koja se kod ovog autora uvek guši sama u sebi: da bi nešto bilo korozivno po vladajuću formaciju, ono mora da ukazuje na patnje ili nemogućnosti normalnih ljudi izazvane tom i takvom formacijom koja ih kontroliše; Iglesia, međutim, više nego očigledno i aksiomatski, pre i posle svega, smatra i pokazuje da vladajuća društvena formacija ne maltretira ljude zato što je sama loša, već zato što su svi ljudi, svuda i uvek, i glupi i zli. Šta više, glupost i zloba su zarazni!

U Ferpektnom zločinu npr. glup je, primitivan, površan, a zatim i zao glavni donžuanasti junak (Gulliermo Toledo), zatim su glupe sporedne žene koje potpadaju pod njegov uticaj, kao i muškarci koji mu se ulaguju i zavide mu, pa je zao i glup antagonista, navodni homoseksualac, najzad glavna junakinja je iskompleksirana do mere koja se graniči sa duševnom bolešću, a nešto manja glupost nadoknađena joj je čudovišnim zlom. Paradoksalno, najmanje jadan i bedan i čitavom filmu jeste policajac!

Paradoksalno ili možda i ne, jer duše kakvima pripada Iglesia uvek hrle u naručje strogih sistema da budu gajene kao svojevrsni provokatori i taster-ventili zaodenuti u plaštove dvorskih luda! Policajac je, dakle, da se Vlasi ne sete, takođe malko „drnut“ - srećan bez svoje dvanaestoro dece koje je napravio bez svoje volje, a i razrok je da bismo se, eto, i tu malo nasmejali onome što, još od Teofrastovih Karaktera pametnom svetu nije smešno. Da li se iko čitav cereka nad fizičkim manama i funkcionalnim oštećenjima sveta oko sebe? Da. Kakvi su to ljudi, ako nije reč o onima u ljutom pubertetu? Procenite sami! Ili ste to možda, gledajući Ferpektan zločin i bili sami?!

Da, da, gledajući Iglesijin film svakako ste ovo mogli da procenite i to na sopstvenom primeru! Kako? Pa, tako što je ovaj vulgarni Španac majstor zanata o kome se i u domaćoj kinematografiji zna po nešto. Pogađate, to je onaj zanat koji reditelju omogućava da publiku šokovima naterate da se cereka nad stvarima koje su surove, vulgarne, ironične i samoismevajuće. Posle toga, ona će iz bioskopa izaći lošija nego što je bila kad je u bioskop ušla: oni sa debelom kožom izaći će još grublji, a oni sa lepim manirima i kućnim vaspitanjem izaći će posramljeni što su se onoliko smejali stvarima koje su u najmanju ruku odvratne.

Kakav će izaći čovek koji je na svom mestu? On neće ni izaći iz bioskopa posle ovog filma – ne, ne, neće u sali umreti od muke, nego neće ni ući da gleda film koji potpisuje Alex de la Iglesia!

Usput, Iglesiji je četrdeset godna: zanimljivo bi bilo znati da li svet viđen njegovim ne baš dečačakim očima ima toliko smisla, reda i lepote da Iglesiji ostaje neograničeni prostor za destrukciju i podsmevanje? Mi ostali, pogotovo od kad nemamo dvanaest, znamo da je dodavanje smisla, reda i lepote svetu jedini smislen posao od kad je sveta i veka!

Najzad, interesantno je videti kako domaće tržište tj. i prodavci i kupci kulturnog proizvoda zvanog film reaguju na ovakav stil i manir: kad takav film snime domaći reditelji, onda ga distributeri stave u Kozaru i obaraju domaće rekorde u gledanosti (ne mislim samo na netom prohujalu ultra-sarkastičnu melodramicu, nego i na degutantni hororčić jednog drugog reditelja od pre par godina); a kad se delo uveze, stave ga u Art bioskop, da ga gleda po dvoje do šestoro ljudi po projekciji! Kad zrelo razmislim, ovo drugo je mnogo prikladniji način, mada bi možda trebalo Art bioskop ostaviti za remek-dela kakav je Saboov Kao Džulija , a za cinike otvoriti npr. (Šk)art bioskop slične veličine – neka postoje, neka se druže, ali neka se ne množe!