Tri odlična filma: čileanska kamerna drama, nemačko-turski putopisno-muzički dokumentarac i francuska melodrama o sazrevanju + tri filma u kojima kolebljivi protagonista gledaoce sat i po drži kao taoce, zloupotrebljavajući njihovo strpljenje
“Krajnji rezultat je vreme fragmentisano na zaokružene i samodovoljne epizode odsečene od prošlosti i od budućnosti. Vreme više nije reka, već niz barica i bazena.“
– Zygmunt Bauman
Sentimentalni Forward
Jedna čileanska kamerna drama, nemačko-turski putopisno-muzički dokumentarac i atraktivna francuska melodrama otkrivaju nam značaj sentimentalnog preispitivanja kontinuiteta – jedinog načina da se kontekstualizuje sadašnji trenutak.
Dvadesetsedmogodišnji reditelj
Matías Bize, gost Festa, sve je omiljeniji među mladom publikom. Njegov novi film s nimljen je sa znatno većim budžetom od prethodnog
Subota u jednom kadru ($100), što je i produkcijski uočljivo. Slučajni poznanici Daniela i Bruno dele jednu senzualnu, eskapističku noć u izolovanom prostoru motelske sobe. Ali, iako je trebalo da susret
U postelji bude neobavezan, bez ikakvih posledica, on neočekivano i postupno dobija sve veći značaj jer jedno drugome nehotice otkrivaju protekle i predstojeće događaje. Preduslov da takav jednokratni dejt ne povredi – ravnodušnost, nedostaje oboma. Sve iskrenije i duhovitije, iz nesvakidašnje pozicije, njih dvoje iznova procenjuju svoje odluke i vrednosti kojih su se dotad pridržavali.
Podjednako bez posledica trebalo je da ostane i trudnoća sedamnaestogodišnje Claire u filmu
Vezilje (Éléonore Faucher) – odlučila je da se privremeno povuče, a u javnosti pojavi tek nakon što je bebu dala na usvajanje. Zbog toga Claire menja posao i kod Jermenke Madame Mélikian počinje da radi umetnički vez namenjen pistama visoke mode.
Statične i beznadežne početne pozicije likova počinju da se menjaju pod blagotvornim uzajamnim uticajem. Prvobitno stroga Madame Mélikian bezobzirno povlači konac i para Clarein probni uzorak. Potištena i suicidna, ona odbija da prihvati činjenicu da joj je sin poginuo u saobraćajnoj nesreći i okrivljuje Guillaumea, koji ionako ima nepodnošljivu grižu savesti. Delikatna narativna nit spojiće nekoliko tužnih sudbina u predivnu teksturu. Fotografija nežno dočarava ranjivost likova, i bez patetike, čak sa finom dozom duhovitosti, prikazuje svaki praštajući gest koji nagoveštava poboljšanje narušenih odnosa i sazrevanje Clareine odluke da bebu ipak zadrži.
Na sličnoj, vešto postignutoj ravnoteži sete i humora zasnovana je i muzička razglednica
Istanbul – prelazeći most (Fatih Akin). Za vodiča birajući stranca – basistu grupe Einstürzende Neubauten, reditelj je majstorski izbegao ironičnost prema sopstvenom muzičkom nasleđu. Tokom ovog uvrnutog SevdahTV-a smenjuju se segmenti uobičajeni za muzičke kanale: intervju sa izvođačima, unplugged session, arhivski snimak, čak i neka vrsta reklame – nacionalnog brenda piva ima na pretek.
Vodičeva (i gledaočeva) fascinacija bogatstvom žanrova i raznovrsnošću muzičkog nasleđa postupno se pojačava – i sâm počinje da svira u sastavima gde se koriste instrumenti iz davnina. Smenjuju se nepretenciozni reperi, pripiti šansonjeri, pevači koji iznova otkrivaju kurdski jezik, rock bendovi – dočaravajući kontraste koji ovaj grad čine tako živim. U jedinom segmentu gde je korišćen engleski jezik prisvajaju se formulacije evrocentričnih teoretičara i upravo njihovim rečima preinačuje pozicija drugosti. Čas na turskom, čas na nemačkom jeziku, zbog čega je dokumentarac još dinamičniji, izvođači otkrivaju da ekspresivna muzika uspeva da premosti svaki regionalni i hronološki jaz.
Hamletovski Still Frame
Neharizmatični, čak očajni protagonista, koji iz statične pozicije osuđuje druge zbog njihovih slabosti, u središtima je jedne iranske, jedne latvijsko-nemačke i jedne francuske drame. Ciničan junak svakog od ova tri filma okleva da se suoči sa onim što je prethodilo ili što treba da se desi, idealistički ekstravagantno komentarišući tuđe postupke.
Dominantna dijaloška f orma u okviru koje se znatno menja odnos između vozača i suvozača, nedavno korišćena u filmu
Deset (
Abbas Kiarostami, 2002 ), manje je uspešno upotrebljena u
Jednoj noći (Niki Karimi). Prvenstveno, to proizilazi iz loše procene: junakinja, devojka koju sopstvena majka „izbacuje“ na ulicu jer joj dolazi ljubavnik, nije dovoljno dinamična niti definisana kao ličnost – sasvim je pasivna, baš kao što ukazuje njena suvozačka pozicija.
Iako ne iznenađuje što je film tako mračan jer se ipak dešava noću, prilično frustriraju brojni kadrovi u kojima se tek naziru obrisi predmeta i figura. O protagonistkinji Negar ne saznajemo mnogo – ona uglavnom sluša priče trojice vozača tokom nevezanih, negradiranih epizoda. U jednoj od sekvenci taksista traži pomoć oko zbrinjavanja mladića koji je pokušao samoubistvo – kao da je se događaj uopšte ne tiče, Negar prolazi pored mladića i nastavlja svoje zgubinoćenje. Gnev odbačenog deteta kanališe se na banalan način: poslednji protagonistkinjin šofer sa sobom vozi leš supruge koju je ubio jer se ponašala suviše emancipovano – upravo kao Negarina majka.
O kabastim egzistencijalnim pitanjima valja raspravljati u crno-belom formatu jakog kontrasta i krupnog zrna, pa još na ruskom i latvijskom, jer to dočarava pravu patnju – čini se da je stav reditelja
Freda Kelemena, koji je malobrojnim gledaocima ostalim u sali DKC-a nakon projekcije filma
Pad razjasnio da su stvari ili crne ili bele – nijansi nema (
sic!).
Polazeći od sasvim neuverljivog i nelogičnog postupka – činjenice da Matiss Zelcs indiferentno prolazi pored Aline koja stoji na mostu, očigledno nameravajući da skoči, ovaj film tromo prati protagonistu, koji onda grčevito pokušava da sazna više o životu utopljenice. Izražajno pušeći cigaretu za cigaretom ili konzumirajući jednu votku za drugom, Matiss licemerno popuje Alininom ljubavniku, insinuirajući da njoj nipošto ne bi palo na pamet da se ubije da je kojim slučajem on sâm bio njen ljubavnik! Tvrdnja bi možda i imala težinu da na početku filma nismo bili svedoci njegove inertnosti.
Pasivni junak takođe je u središtu poslednjeg filma Françoisa Ozona. Mlad ali ne i zdrav, Romain odbija hemoterapiju i odlučuje da
Ostatak života provede sumanuto fotografišući ono što ga okružuje, posećujući S&M gej klubove u svojstvu voajera i generalno izbegavajući da se suoči sa neminovnom smrću ili da preispita dotadašnje događaje. U mučnoj, kontinuiranoj sadašnjosti, gledaocu je prepušten antipatičan junak koji ravnodušno čeka smrt.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.