Šta je trebalo da približim, ja sam približio

Kiza Radović, muzičar i pesnik, rođen je 1969. u Beogradu. Od 1990. do 2007. bio je, s pauzama dužim od perioda aktivnosti, okosnica grupe Presing s Vladimirom Markovićem Krakom.

Presing je objavio tri albuma: Priča o totemu, duhu koji hoda, psu i razočaranoj ženi (’93), 600 nebo (’02) i Zanos bez snova (’06).

Prošle godine grupa je zvanično prestala da postoji.

Kiza je 2004. objavio knjigu poezije Ključ i lav uz solo CD Stereo Ikar. Ovih dana, u sopstvenoj režiji, izdao je solo album Arax. Član je elektronskog dua Tron.

Govori smireno i elokventno, ali je ogorčenje u njegovim rečima često gotovo opipljivo.

Razveden.

Puši fast, i to mnogo.

Smatra da nam „toliko ne ide s politikom da je možda vreme da probamo bez politike“.

Ne veruje u revoluciju, nego u „progres, pa šta bude“.

Misli da je „možda i bolje“ što je vreme rok heroja koje ljudi jako ozbiljno shvataju prošlo.

Razgovor koji sledi vođen je u četvrtak, 6. marta, u redakciji Popboksa.

Kiza: Razne stvari su mi se motale po glavi. Da budem atomski fizičar, biolog; pogotovo sam se interesovao za zoologiju. Kad sam video da u školi od toga nema ništa – da se to ne odvija tako kako se odvijalo u mojoj mašti – odlučio sam se, vrlo rano, za muziku; već otprilike u petom osnovne sam hteo i zamišljao neki bend.

Pank bend s violinom i kontrabasom. S više članova nego što su tada bendovi imali.

Prvi bend sam „dobio“ negde ’88. godine. Zvao se Pasmaters, svirali smo, onako, ortaci iz kraja, pošto smo se družili tamo u Njegoševoj ulici, kod tadašnje Osme beogradske, sada Treće. U SKC-u smo napravili bend koji je bio dosta dobar, ali se raspao jer je glavni gitarista živeo u Austriji.

Ostala su dva snimka, od kojih je jedan jako dobar – instrumental koji se zove Molo molo, kombinacija hardkora, nojza i džeza. Saksofonista je jako voleo džez, a mi smo u to vreme svirali nojz; bili smo pod uticajem Sonic Youtha, Scratch Acida, Big Blacka. Bubnjar je voleo Hendrixa i Sly Stonea, pa je ispala neka sumanuta kombinacija.

Art-kor, nojz, ti neki bendovi koji su snimali za Blast First, otprilike.

Nije bilo bendova, Presing je nastao čim su se raspali Pasmatersi. U prvo vreme sam svirao bas; svirali smo instrumentale.

Pa, to je bila čudna situacija. Mi smo svi jako voleli grupu Klajberi, navijali smo za njih, da oni uspeju, a da mi budemo tu negde; mi... Mi se nismo uklapali. Odustali smo od toga da sviramo baš ono što slušamo, hteli smo da eksperimentišemo. Bilo je reči o nekom proboju; da imamo svoju publiku, da dugo sviramo, to je bilo u planu, ali nije postojao neki striktan plan da postanemo, ne znam, neki drugi Partibrejkersi, Ekatarina ili tako nešto, nismo se mi toliko bavili time. Suviše smo bili, ono, muzika i ništa drugo.

Posle prvog albuma se dešavaju neke stvari... Promene... Razne promene. U društvu, u samom bendu. Nije bilo moguće zadržati ljude u bendu, uopšte. Ja sam bio malo psihički oslabio zbog svega toga, jer, mislim, šta ja znam, ono, taman kreneš nešto da radiš, izbije rat na tri teritorije; nemaš ni gde da sviraš; izlazi ti ploča u Hrvatskoj, a ti ratuješ s Hrvatskom. Mislim, ja ne ratujem, ali...

Uvek su se čudne stvari dešavale oko benda. Nešto bend treba da uradi, onda se uvek dešava nešto veliko na političkom planu, pa su sve oči usmerene na politiku. Bend je imao neke iskrene pratioce sve vreme, ali stalno je dolazilo do prekida. Ostali su odlazili, ritam-sekcije su jako kratko trajale…

Da, s tim što su Brejkersi imali ugovore; imali su unapred mogućnost da snime ploču, dok su nas kapirali kao... ne znam šta. Jedva smo uopšte uspevali da snimimo materijale.

Ne znam kakav je najčešće... Pojma nemam. Bio sam udubljen u svoje koncerte, nisam ni znao šta ko misli o bendu. Osnovni problem je što bend nije imao uzlaznu liniju u svemu tome, jer je izgubio ugovor sa B92 u vreme kad je B92 mogao da isfura više bendova, a isfurao je jako malo bendova i... to je to.

Razne reakcije. Bilo je svega i svačega. Pričali su nam i ovo i ono. Mi smo svirali koncerte na kojima ljudi nisu znali kako da reaguju, uopšte. Bend da maksimum, publika da malo više od minimuma. To je tako trajalo… Onda su se stvari malo promenile, ali stalno je kočnica bila to što su bubnjari i basisti odlazili iz benda jer bend nije imao novac i – u tome je stvar.

Postoji jedna velika Krakina zabluda – da sam ja od prvog albuma Presinga mogao lepo da živim. Međutim, to uopšte nije tačno, živeo sam totalno bezveze, bio sam i dalje više uličar nego muzičar. S ulice na muziku, eto, tako je bilo.

Kad smo radili 600 nebo, mada smo to tada najmanje očekivali zato što su nam pale u vodu neke ploče zbog kojih nam je mnogo žao – dve ploče koje smo mogli da snimimo, a da to zaista bude na nivou. Lično najviše volim 600 nebo – i tada se to desilo, ali bend nije značajno prosperirao kod publike. Bend je stilski mogao da prosperira kako je hteo, ali kod publike...

Pa znaš šta, mi smo dolazili tu da sviramo. Nikad nisam bio vešt manipulator; nikad nisam pravio vašar od toga, nego sam pravio svirke.

Ljudi koji slušaju strane bendove ni ne znaju kakvi su tekstovi, pa ih slušaju. Ja sam pisao tekstove koji mogu da se čitaju na više načina, mada je to imalo i svoju osnovu kako treba da se čitaju – barem sam ih ja tako čitao.

Šta je trebalo da približim, ja sam približio. O čemu nisam hteo da govorim, nisam govorio. To je to.

Prvi album Presinga, tekstovi i muzika, bio je zamišljen kao neka nova ritmika, i to je bilo to – ukoliko sam ja uopšte obraćao pažnju na tekstove. To me je vrlo malo zanimalo. (Kasnije, međutim, po završetku formalnog dela susreta, Kiza će priznati da je nenamerno slagao – ritmika jeste bila jako bitna za Priču o..., ali su stihovi na velikom delu albuma – pogotovo pesma Zabava – posvećeni jednoj devojci – prim. M.A.).

600 nebo – tu je rečeno manje nego što sam ja znao u vezi s nekim stvarima, i predstavio sam ih tako kako sam ih predstavio. Tada je bend bio u usponu – kao, i stihovi su u redu, i muzika je u redu, i sve to. Međutim, to je sve rađeno onako da jedva završiš to što radiš. Probali smo u nekim prostorijama blizu zemunskog groblja, u nekim podrumima, užasima. Album je snimljen za 50 sati, u vreme kad su Darkwood Dub imali 400 sati. Taj album je sačuvao i ono što je ogavno i ono što je u redu sa svim tim.

Zvuče lično, da. Svaka ploča zvuči lično, sem ono, kad provališ da neko ko je imao neki bend sad hoće da se proseljači, pa ne može ni da se proseljači, jebiga; to meni nije lično. Ostalo je sve više-manje lično kod autorske muzike. Tako jedino i može.

Dosta sukoba, ali i velikih muzičkih iskustava. Sukobi su nastajali zato što... Mi smo uvek hteli da Kraka bude to što jeste, da određenije zvuči, da bend određenije zvuči... Mi smo se zaneli idejom da na svakom koncertu pružamo drugo sa istim pesmama. Ali to se tako i radi, u principu. Meni je 600 nebo bio težak album, ali njega najviše volim da slušam. Dok smo ga radili, nisam smatrao da Kraka svira baš to što ja hoću, ali sam shvatio da moram da napravim emotivni napor da bi ploča ušla u celinu.

Onda opet ide pauza i onda dolazi do Zanosa bez snova, što je rafinirana ploča koja može da se sluša, i u raznim svetlima da se vidi, ali mislim da postoji mali problem s tom pločom zato što je nekako ni ovamo ni tamo, a nema potrebe da ide tamo. Ja sam hteo da to sve bude jednostavnije; da u principu uradimo istu stvar kao sa 600 nebom; samo da uradimo nastavak priče, bez preterane produkcije i uplivavanja nekih drugih stvari. Nisam se baš slagao s time, ali tu je Kraka već preuzeo na sebe da bend zvuči tako.

Tu smo već menjali tri postave za mesec dana – ili ja nisam bio zadovoljan zvukom, ili je Kraka zamišljao stvari potpuno drugačije. Jako smo voleli pesme s tog albuma. Ja sam više voleo pesme za Zanos bez snova, ali je ispalo tako da 600 nebo više volim da slušam.

Prošlo je neviđeno mnogo ljudi. Zato što ne mogu da istrpe sve. Najveći deo njih je očekivao neki novac, pa i mi smo; međutim nikad ga nismo imali. Kad bi shvatili, napuštali bi bend, čak i najiskreniji ljudi. Nekoliko puta se desilo da neko napusti bend zbog nekog ekscesa.

Pa mislim, bend je bio naš. Nije mogao da funkcioniše bez njega ili bez mene. Ja nisam posle raspada Presinga uzeo sledećeg gitaristu i rekao „ovo je Presing“ zato što sam ja dao ime bendu i osnovao bend; nisam to uradio nego radim svoje, Kraka radi svoje. Ja radim svoju muziku i radim elektroniku sa jednim ortakom (Trile, ex-Supernaut - prim. M.A.), bend se zove Tron.

Pre svega zato što se bend ni sa kim nije družio. To je bio potpuno usamljen bend. Kraka je prikupljao neke ljude da se malo zezaju, džemuju; ja čak ni to nisam radio. Ovako je bila scena, bend je bio ovde. Mi nikoga nismo poznavali; znali smo Darkwood Dub. Oni su bili u tom euforičnom periodu, radili su svoje stvari... Mi smo bili sasvim po strani. Kad su nam podelili te kritike za 600 nebo, mi smo se hvatali za glavu. Mi uopšte nismo znali u kojoj smo poziciji. Nismo imali nikakve veze, ništa.

To je bila najteža stvar. Kad nema ugovora, uhodane linije, da bend ima gde da snima, održava probe, koncerte, nema ni priče o normalnom stanju.

Pa, nismo mi postupali k’o deca, pa razmišljali tako. Nama je bilo jasno zašto oni to imaju, a mi ne.

A B92 i ostali izdavači su bili u fazonu... B92 je bio izričit – s vama nemamo posla.

To su godine, to nije jedna godina; ljudi sa B92 su dolazili na naše koncerte, međutim, oni su, potpuno nepravedno – kao i ostale kuće – osudili mene i Kraku da smo mi „neozbiljni“. Mislim, nema šanse. Ako sam ja neozbiljan; ako je Kraka neozbiljniji od cele grupe Jarboli, ili Neočekivane Sile....

Kraka nije bio neozbiljan nego je pokušavao sve da bend ima uhodanost. Mi nismo imali para da plaćamo probe, čoveče. Gde smo mi sve probali! 600 nebo smo snimili na osnovu nekog duga. (Slede detalji o finansijskom aspektu albuma i ponašanju nekih protagonista koje, kako je rekao Kiza, ne moramo baš da objavimo - prim. M. A.) Sva ta iskustva su dovela do toga da ne želim ni da pričam s nekim ko je menadžer.

To što ja volim kako Kraka svira gitaru i on voli kako ja pišem. Mi smo u tome bili potpuno zanesenjački. Zato što Kraka dođe kod mene, odsvira mi rif i meni se to sviđa, kapiraš? Dođe neko drugi, odsvira mi rif i to mi se ne sviđa, kapiraš, sviđa mi se kako svira Kraka. Ta priča o tim pesmama između njega i mene je funkcionisala, šta predstavljaju te pesme i čemu to sve. Zato. Zato smo se mi vraćali tome. Ništa drugo.

(…pauza...) Kraka je doneo tu odluku.

Ja sam u nekom intervjuu čak rekao da to nije kraj, ali on je doneo tu odluku, da to treba da bude kraj, on je zadovoljan sa te tri ploče... Mislim, sad ironišem, ali ne sviđa mi se što je taj bend napravio tri ploče – dve su mu pale u vodu i... neke buduće. Ja znam da je Kraka neiscrpan, totalno. Znam da glasovno napredujem, stalno, i... Žao mi je što bend ima tri ploče, eto, dugo je trajalo, a bend ima tri ploče.

Arax je zamišljena planeta, neka dečja planeta; hteo sam da pišem čitavu priču o tome. Bio sam prilično usamljen s tom pločom, i jedini izvor radosti mi je u tom periodu bila ta ploča, zato se zove kao ta planeta za sebe; to je ploča za sebe, ne verujem da je iko ikad napravio nešto slično.

Ne. Mene rok sve manje zanima.

Da pravi rok bend? Neka pravi rok bend dok ima šta da pronađe, ako ima šta da pronađe; ako je pronašao opet vruću vodu... Kakve to veze ima? Zanimaće nekoga, sigurno, ali mene to ne zanima uopšte.

Povezano:

• Kao što je ptici posao da peva - intervju sa Krakom
• Recenzija Zanosa bez snova
• U šesnaestercu - prikaz poslednjeg beogradskog koncerta Presinga