Kao što je ptici posao da peva

Priču o svakom bendu čine istorija i estetika. Istorija beogradskog art rock (ponekad ne valja biti uzdržan sa odrednicama) sastava Presing je malo (više) komplikovana, ali njene konture se daju razaznati bez veće muke. Za petnaestak godina, Vladimir Marković i Zoran Radović, ili kratko Kraka i Kiza, uz niz ljudi koji su prošli kroz Presing koje ovom prilikom nećemo brojati, snimili su tri albuma i sažvakali niz nedaća.

Anegdote o sukobima koji „krase“ njihovu saradnju – a možda – a možda i ne - i čine nezanemarljiv deo psihohemije koja dovodi do pesama Presinga: daleko su od dosadnih, ali sa njihovim novim, trećim albumom Zanos bez snova u ušima one postaju manje važne.

Ovaj e-intervju je priča o umetnosti. Uglavnom. Što je, kada je Presing u pitanju, iako je Popboksov sagovornik bio pragmatični kompozitor i gitarista Kraka, a ne zagonetni pesnik i pevač Kiza, manje-više isto što i priča o životu.

KRAKA: Snimanje je počelo na drugi dan Božića 2005. Imali smo nekoliko dužih zastoja: pukle su vodoinstalacione cevi u zidu studija, pa je pokušana popravka, a zatim je celi studio preseljen na drugu adresu, rađena je nova zvučna izolacija, sto peripetija... sve to trajalo je pola godine. Onda sam ja dobio stipendiju za postdiplomske studije u inostranstvu, to je bilo novih par meseci zastoja. Nakon toga, desila se najezda Bosanaca - prvo je Milić Vukašinović zauzeo sve termine u studiju mesec dana, pa Kusturica... Početkom septembra smo završili album, konačno.

Više nego zadovoljan. Radilo se dugo, pažljivo, po svim pravilima posla i sa mnogo posvećenosti. To se čuje. Šta stalni članovi benda umeju da pruže, to je bila poznata u jednačini, kvalitet na koji smo računali. Pored toga, imali smo nekoliko gostiju, koji su prevazišli sva očekivanja. Ljudi su bili zaista inspirisani, i gotovo sve deonice koje su odsvirali Boris Krstajić, klavijaturista grupe Just, Dule Petrović, saksofonista Plejboja, Vlada Nikolić, violinista Bel Tanga (stari saradnik Presinga još od Mamutskih brda), Marko Petronijević, trubač (ex-KKN) i flautistkinja Milica Milojević su mala remek dela. Ivana Smolović, pevačica Intrudera, koja gostuje na završnoj pesmi, prvi put u životu otpevala je snimak na srpskom, i imala je strašnu tremu zbog toga, ali uspela je da je savlada, stvorila je jako lepu deonicu i dala novu, toplu boju albumu.

Mnoge distorzirane gitarske deonice koje su već bile odsvirane odbacio sam u miksu. Vreme je za mirniji zvuk, to je neko neophodno pročišćenje. Od samog početka rada u ovom bendu trudim se da sviram krajnje funkcionalno i da ne koristim snimke kao kanale za iživljavanje ego tripova. Solaže uopšte ne volim da sviram, smaraju me, ali ako već neka pesma zahteva solo deonicu na gitari, onda se trudim da to bude nešto što će zaista doprineti harmoniji i obojiti pesmu nekom novom atmosferom. Povećan je udeo toplih i plemenitih akustičnih instrumenata, koji unose nove boje kakvih do sada nije bilo kod nas, i čiste prostor. Prvi put u životu uzeo sam u ruke country mandolinu, i gle čuda, uspeo da izađem na kraj sa njom, ali ono što je bitno - dobili smo novi zvuk korišćenjem tog instrumenta, potpuno novu zvučnu sliku. Kada si u studiju, onda razmišljaš produkcijski - kako da postigneš željenu izražajnost, atmosferu, boju; samim tim sa pesmom se dešava nešto što je pomera u prostoru, menja joj temperaturu, emociju... Obožavam studio i ujedno ga se užasavam, ali više ga obožavam - kad su me jednom pitali kako zamišljam raj, rekao sam: kao studio sa bezbroj kanala.

Svrstavanje je novinarska disciplina, nešto što olakšava novinarski posao, ali muzičare to i dalje ne obavezuje ni na šta. Odrastao sam u nesvrstanoj zemlji, pa sam i ja lično ostao nesvrstan u svakom pogledu - preuzeo sam mnogo toga iz punka i novog talasa, ali nikada nisam bio punk rocker; tako je i sa soulom, bluesom, countryjem, elektronskom muzikom i punim džakom stvari koje su mi se dopadale. Ne vidim zašto bi Presing imao išta zajedničko sa 99% domaćih bendova, kada domaću muziku skoro uopšte nismo ni slušali niti nam je išta naročito značila u životu. Stvari stoje malo drugačije kada su u pitanju prijatelji sa kojima smo razmenjivali kreativnu energiju i zajedno gradili muzički ukus, sa njima smo srodni već samim tim što smo išli na iste žurke, zaljubljivali se u iste devojke, razmenjivali ploče, gitare, svirali zajedno i išli na iste koncerte.

Vučin (Darkwood Dub – prim. M. A.) tekst Vrtlog vira je nešto što je mogao i Presing da napiše; kad slušam novi album Jarbola, na trenutke se osećam kao da sam i sam svirao neke od pesama, i njihovi tekstovi su nešto što se jako podudara sa mojim životom, kao i estetika... Odličan je novi album Jarbola, Sonja (Lončar, klavijaturistkinja – M. A.) je celoj priči dala novu, uzbudljivu boju...

Sve u svemu, to je ne više od dvadesetak ljudi koji prave razna muzička jedinjenja među sobom. Ta ista muzika mogla bi da se dešava i u Queensu ili industrijskom predgrađu Vladivostoka, i sve bi zvučalo manje-više isto - Presing bi bio Presing gde god da nas posadiš, Darwoodi bi bili Darkwoodi, Lira Vega bi bila Lira Vega, itd.

Primetio sam da u novijoj fazi dosta koketiram sa post-rockom, ali reći da je Presing post-rock bend bilo bi potpuno besmisleno. Od samih početaka pratim taj žanr, i bilo mi je fascinantno kako Slint i Bastro kontrolišu tišinu: postigli su da tišina bude snažnija od buke - odjek toga čuje se u našoj pesmi Kad je nema; ali još jači utisak na mene ostavila je mutacija u harmoniji koju svako na svoj način imaju Jim O'Rourke, Gastr del Sol, Lambchop, kao i kiborg estetika Trans Am, njihov pokušaj da sviraju kao kompjuter, to je takođe nešto čime sam se bavio i ne znajući za njih.

Sintetička muzika je isto ostavila svoj trag na našem novom albumu - tu pre svega mislim na Darrena Emersona i DJ Shadowa. Nijednog trenutka nije bilo želje da zvučimo kao nešto što smo već čuli - samo jedno neprekidno traganje za nečim što će se nama samima dopasti i nas same iznenaditi.

Gitaru sam otkrio sa šest godina kod jednog komšije, zaljubio sam se na prvi zvuk i istog časa komponovao prvu pesmu, nešto što liči na Dark Entries od Bauhausa. Odmah sam, instinktivno, počeo da odabiram kombinacije zvuka koje mi se dopadaju - to i jeste sva priča o komponovanju. Trebalo bi to da snimim, sećam se te prve pesme. Od tada nisam ispustio gitaru. Sa 12 sam već sasvim ozbiljno umeo da sviram, imali smo punk bend Alkatraz u kraju, ja sam bio najmlađi u bendu. Te godine na Radničkom univerzitetu Novi Beograd održana je punk svirka lokalnih bendova iz nekoliko okolnih blokova, sviralo je 11 bendova, smejurija je nastala kad je ispalo da se devet ili deset grupa zvalo Alkatraz! U mom kraju igrao se odličan basket, Hala sportova je preko puta moje osnovne škole, dolazili su Partizanovi igrači iz prve postave da igraju sa lokalnom ekipom i pucali kao zvečka, a isti momci sa basketa sedeli su posle u parkiću i svirali gitare... Oni su se doduše ložili na rockabilly, Stray Cats i takve stvari, ali ja sam sedeo i upijao sve što odsviraju, pa onda odem kući i pokušam da ponovim. Moji drugari su slušali Clash, Exploited, Blitz, Joy Division, ali ja sam pored toga voleo i AC/DC, Led Zeppelin, Bowieja... tako da nisam bio čistokrvni punker, gledali su me uvek sa nepoverenjem, da slučajno ne prokrijumčarim neki "nepravoverni" rif. Sada u tom parkiću ne smeš da sedneš jer možeš da popiješ zalutali metak, a iako se po ponekom izbledelom grafitu vidi da je to nekada bio punkerski kraj, sada tu rastu ćelavci koji šaraju navijačke grafite i slušaju isključivo porno folk.

Sa Mikijem (Milorad Ristić – M. A.), basistom Darkwooda, svirao sam u srednjoškolskom bendu u Osmoj beogradskoj gimnaziji. Kiza Radović bio je godinu dana stariji od nas, sve ribe iz škole su se ložile na njega i bio je neprikosnoveni autoritet za muziku. Beskrajno mi je išao na živce, ali onda sam kod nekoga čuo snimke njegovog benda Pasmaters, i odlepio - to je zvučalo smuljano i nervozno, ali imalo je neku morbidnu energiju koja mi se sviđala. Ubrzo nakon toga Pasmatersi su se raspali, i ja sam pitao Kizu da li hoće da napravimo bend. On me je znao po tome što sam se tukao sa nekim njegovim ortakom, ali nije znao kako sviram, pa mi je odgovorio da ima drugačije planove. Godinu dana kasnije, bio sam u Londonu već neko vreme, živeo u skvotu, svirao bas gitaru u jednom reggae bendu, ali stvari su se skockale tako da mi se London smučio i odlučio sam da se vratim u Beograd. Upravo tada, pozvao sam Mikija telefonom, i on mi je rekao da ga je Kiza Radović pitao za mene, hoće da pravimo bend. Dve večeri kasnije, samo što sam stigao u Beograd, bacio sam stvari pored kreveta, uzeo gitaru i otišao na prvu probu Presinga u podrumu SKC-a. Na taj način, Miki je kumovao nastanku Presinga. Kasnije sam mu se odužio tako što sam doveo Lava (Bratušu – M. A.) u Darkwood Dub, kad je tadašnji zajednički bubnjar Presinga i Darkwooda, Miladin (Radivojević – M. A.), napustio i jedan i drugi bend da bi svirao u Plejboju. Svaka nota koju smo Kiza i ja odsvirali zajedno - Kiza je tada bio basista - zvučala je magično, svirali smo po nekoliko sati bez prestanka i sve je bilo nepredvidivo i inspirativno. Kasnije sam nešto slično doživeo još samo sa Racem (Vladislav Rac, ex-KKN, Presing, sada u Partibrejkers – M. A.)

Mislim da nije. Ja i dalje tragam za uzbuđenjem i nekim višim skladom u muzici, harmonijom koja zvuči drugačije i prevazilazi ono što sam do tada čuo. Uvek se obradujem kada osetim da sam naselio svet nekom novom lepotom koja do tada nije postojala. To nije nešto veliko i važno, ali to je moj posao, baš kao što je ptici posao da peva. Svet se i dalje stvara, i svako na svoj način je saradnik u činu stvaranja kroz ono čime se bavi - moje je da stvorim poneku novu harmoniju. Ako neko želi da podeli to sa mnom, sjajno. Ako neko želi da učestvuje, mašala. Na jednom mestu u romanu napisao sam da je muzika vrhunska umetnost planete, jer jedino muzika, kada je svira više ljudi koji su na istoj talasnoj dužini duha, ima silu da ponese ljude koji je proizvode: osećaj je kao da lebdiš dva prsta iznad zemlje. Upravo zbog tog osećaja se bavim muzikom.

U početnoj fazi benda, sve je nastajalo na probama, u međudejstvu. Voleo bih da mogu da se vratim na to, ali retko se dešava. Uglavnom donesem od kuće napravljenu muziku, dam je Kizi snimljenu, on je preslušava kod kuće i napravi tekst, ili ređe, otpeva neki već postojeći tekst odmah. Onda stvar dođe na probu celog benda, pa i ostali članovi počnu da unose svoj doživljaj. Obično prođe od dve do deset ili petnaest proba dok svaka deonica ne "legne" kako treba i dok se uskladi aranžman.

Kiza ima problema sa zdravljem, zbog kojih je krajnje neizvesno da li ćemo moći da nastupamo.

Mi smo radili gotovo sve vreme, po nekoliko meseci pauze bi se desilo tu i tamo. Ali u Srbiji izdavaštvo praktično ne postoji. Postoje entuzijasti koji vole muziku, kao što je vlasnik naše sadašnje izdavačke kuće Ammonite, Dejan Bošković, ili izdavač našeg prethodnog albuma, Ivan Markov (Skver), ali ne postoji institucija višegodišnjeg ugovora, koji garantuje da će izdavač u razumnom roku ponovo uvesti bend u studio da snimi novi album. Kao i na prethodna dva albuma, i ovaj put smo snimanje finansirali potpuno sami, i to je osnovni razlog zašto nismo uspeli da češće izdajemo albume - koliko para, toliko muzike, najbukvalnije. Ovo izdanje je bilo veliki napor i veliki podvig svih snaga. Ja radim u firmi od 9 do 5, a nakon toga skoro svakog dana išao sam u studio da snimam i miksujem, još praktično jednu celu smenu; obavezno bih počeo da "kljucam" u stolici pored miks pulta, a Škopi (Dejan Škopelja – M. A.), snimatelj, mi onda skuva jaku kafu da me vrati u život... Srećom, izgurali smo, i jako sam ponosan ovim albumom, i činjenicom da sam uspeo da to završim, iako je u više navrata izgledalo da je sve otišlo u propast. Ovo je barem peti ili šesti album koji smo stvorili što se tiče našeg rada i stvaranja, ali samo tri albuma je snimljeno. No to uopšte nije mala stvar - juče sam čitao Čontin intervju, čak ni u mnogo bolje vreme, ni sa Jugotonom za leđima, Pekinška patka nije uspela da izgura trilogiju, a mi smo to uradili sami, na mišiće.

Tražili smo pomoć od države, Ministarstva kulture, gradskih vlasti, institucija kulture, raznih izdavača... pomogle su nam samo kolege, i ljudi iz studija Master Blaster koji su imali herojsko strpljenje da dočekaju svoj novac.

Veliko je pitanje da li srpska kultura uopšte više postoji. 95% svega počiva na entuzijazmu stvaralaca i njihovim mišićima. Država nas samo lupa po ušima, plati porez ovde, plati porez onde... na svakom koraku porezi, podrška ili olakšica nigde. Kada ti budem dao promotivni primerak CD-a, moraćemo na to i dalje da uplatimo 18% poreza državi. Plaćamo porez na materijal na kom se štampa izdanje - hartiju, CD nosač, kutiju, plaćamo carinu na uvoz tih stvari, porez na štampu, porez na autorstvo od 42%... A kada mi od države tražimo da uvede Zakon o zaštiti autorskih prava, i da nam pomogne da naplatimo novac od radio i TV stanica za emitovanje, izvođačka prava, da nas zaštiti od pirata, ništa se ne dešava.

To je drugi deo moje ličnosti, pisanje. Prvu pesmu sam komponovao sa šest godina, ali sam takođe i napisao prvo književno delo pre polaska u školu, nekakvu pesmicu o kiši, moja keva to negde čuva, valjda. I isto nikad nisam prestao da pišem. Sa dvadeset i nešto imao sam ponudu da za Vreme knjige objavim zbirku kratkih priča, ali sam je povukao već pripremljenu za štampu, nisam bio sasvim zadovoljan. Kralj komaraca je autobiografsko štivo, priča o mom životu u Londonu i raskidu sa nihilizmom: jednog trenutka sam resetovao svoj život, rekao svima i svemu zbogom i otišao da započnem život od nule na sasvim drugom mestu - trebalo je da to bude Boston, ali ispao je London. Tu sam dodirnuo dno - živopisno dno, šareno i živo, puno bizarnog skvoterskog polusveta, zamislite život sa trideset dilera droge koji su ujedno reggae muzičari, slikari, crtači stripova... ali i dalje je to dno sa svim svojim inventarom. I nakon dodira, dna počinje povratak ka sopstvenom identitetu.

U Narodnoj biblioteci otkrio sam da ima šest pisaca koji imaju isto ime i prezime kao ja. Malo prevelika gužva, zar ne? Iz praktičnih razloga, uzeo sam književni pseudonim Vladimir Krakov. To ima veze sa mojim nadimkom, ali postoji pritom i Stanislav Krakov, zanimljiv pisac koji je živeo i stvarao pre Drugog svetskog rata, čak nam je stil u nekoj meri sličan - kratke i žive rečenice bez mnogo prideva. Mada kad bih tražio književne pretke u srpskoj književnosti, to je jedino Rastko Petrović.

Postoji nešto što je DNK ličnosti, i to se uvek prepozna u svemu sto uradiš. Drugim rečima, kako sviraš i komponuješ, tako i pišeš, tako bi i vajao da se baviš vajarstvom, tako bi štrikao džempere da umeš to da radiš.

Krečim stan. Posle ću da menjam pločice.

Presing je moja estetska legitimacija. Ne verujem da će biti još jednog albuma Presinga, osim ako se nađe neko ko bi to finansirao, u šta sumnjam. Mislim da je to spoj koji zaslužuje da bude upamćen, i verovatno bi ga neka ozbiljnija kultura od srpske ljubomorno čuvala.