Čini se kao da duh grada ponovo jača. Trenutno, underground je alterground. U svakom slučaju, pomenuta gospođ(ic)a Beogradska Kultura, večito gušena, primila je novi i ohrabrujući dah kiseonika
vreme: 1. april
mesto: SKC
organizacija: Odličan Hrčak & Mojo Beat
Prošli petak ni po čemu nije bio poseban, čak ni trinaesti (mada jeste prvoaprilski). Izuzev činjenice da je n taj dan beogradska kultura opet na trenutak oživela: u SKC-u smo primili adrenalinsku injekciju u vidu koncerta grupe Presing.
Beogradska noć je obećavala... Koncert je bio zakazan za deset pi em. Što će reći, ući ću oko jedanaest, pola sata dodam na pripreme, dopreme, kašnjenje bez razloga... Sve u svemu, muzika počinje u noćno podne – što znači da ima dovoljno vremena za predizlazak.
Uvertira u Manježu je više nego dobar početak. Stara kafana i andergraund koncert – paradoks ili logičan hronološki sled? Krećem ka SKC-u. Naravno, opet kasnim, ali kasni i početak svirke. Na ovakvim priredbama nikome se ne žuri. To volim. Mala sala SKC-a, malo publike (taman da ne gazimo jedni po drugima), veliki bend. Ljudi još uvek cirkulišu, naručuju piće, očekuju. Nekoliko ozbiljnijih, nekoliko mlađih, tu su i oni sa čudnim frizurama post-punk vremena, devojke tamnije šminke. I ja. Jednako čudan njima, verovatno. Publika na mestu, reklo bi se.
Koncert počinje bez pompezne najave. Ludački glas frontmena (mrska reč, kao i svaka uvežena) Zorana Kize Radovića nadolazi poput plime i potapa poglede prisutnih. Reči realnosti, u neku ruku vizionarske, igraju na talasima besnih rifova. Svi ih doživljavaju lično. Psihodelični pokreti pevača, potpomognuti skromnom ali upečatljivom rasvetom, podsećaju kako treba da izgleda dobar klupski koncert. Ubeđen sam da su rock, punk, grunge, metal i svi gradski pravci nastali baš na ovakvim mestima.
Dok se ređaju hitovi, uglavnom sa 600-og neba, publika pokazuje zavidno poznavanje tekstova. Međutim, ispred bine i prvog reda i dalje zjapi dva metra praznine. Ljudima je teško da se opuste i priđu ili jednostavno vole kada reči duže putuju, teško je reći. I jedno i drugo ima smisla. Meni je sve kako treba da bude: tenzija teških tekstova, ljudi koji se gube u magli dima i pronalaze u muzici. Dobroj. Posle nepunih 90 minuta, odjednom kraj! Dobro, sve je bilo na nivou, ali hteo sam još, i čini se, nisam bio jedini. Presing ponovo izlazi, bubanj kao intermeco, bis na brzaka, i opet kraj. Na ovim koordinatama prostora i vremena sve dobro zaista kratko traje.
Čini se kao da duh grada ponovo jača. Trenutno, underground je alterground. U svakom slučaju, pomenuta gospođ(ic)a Beogradska Kultura, večito gušena, primila je novi i ohrabrujući dah kiseonika. Vrlo sitan i damski, ali opet dovoljan da se osmehne.
Evo me ponovo na ulici, sutra ću ponovo kasniti negde, ovih dana sam izgubio neke vredne stvari ali ostaje placebo efekat: Neka ode što pre, jer otići mora...
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.