Zanos bez snova

Ako govorimo o savremenim muzičkim strujanjima na našem podneblju u prethodnih 20-ak godina, beskrajne pulsacije života velegrada svoju su najverodostojniju zvučnu sliku dobijale na albumima Presinga. Ta svojevrsna duša iskazivala se kao žurba, nestrpljenje i nervoza na njihovom debiju predugačkog imena (Sorabija, 1992); dok su na Šestom nebu (Skver, 2002) to lice karakterisali rezignacija, protest i nepristajanje.

Sve nabrojano, i još mnogo toga, prisutno je i na najnovijem izdanju, artikulisano u ključu melanholije, koja predominantno boji ovo ostvarenje. Iskusniji, rutinski pristup doprinosi ležernijoj prirodi ove ploče u odnosu na prethodne, na taj način nam otvarajući nove mogućnosti već profilisane poetike grupe. U odnosu na prethodnu ploču, nova, podmlađena ritam sekcija (Marko Grubačić – bas i Damjan Dašić (E-Play) – bubanj) unosi svežu rokersku energiju u izraz grupe i na celom albumu zvuči precizno poput sata.

No, kreativna osovina benda je u autorskom tandemu Vladimir Marković Kraka na gitari i Kiza Radović – vokal i tekstovi, tačnije u njihovom odnosu, koji možda jedino možemo uporediti sa odnosom njihovih nešto starijih kolega čiji su nadimci Cane i Anton. Marković je sigurno jedan od pet, da ne kažemo najboljih, a ono sigurno najmaštovitijih gitarista ove zemlje. Svedeno i uzdržano, a u isto vreme uvek sveže i razigrano, Krakino tretiranje instrumenta pleni osećajem za meru i magičnim svojstvom transformacije koja nikada ne ide nauštrb kompozicije nego upravo njoj u prilog, što je među muzičarima, sklonim narcizmu, redak dar.

Na novom albumu ove teorijske postavke dobijaju svoju primenu u praksi: u okviru svake pesme Krakini rifovi lako se, kao na rolerkosteru, prelivaju iz jednog u drugi, bez muke prelazeći žanrovska ograničenja, ne gubeći pri tom nimalo na intenzitetu i originalnosti. Na taj način, svaka pesma postaje prava mala riznica gitarskih čarolija, vatromet u rukama iskusnog pirotehničara. U odnosu na ranija izdanja, zvuk je ispoliraniji, što kao rezultat daje naizgled strukturisaniju i opušteniju atmosferu, ali ova ploča je puna zamki trenutnih utisaka, koje se savladavaju svakim novim slušanjem, čime se iznova otkriva esencija lepote koja je skrivena u osobenoj estetici benda, zahvaljujući kojoj je grupa oduvek imala veliki uticaj na druge bendove, iako je oponašanje njenog zvuka, baš kao i u slučaju drugih inovatora u našoj muzici (Koja) bila maltene nemoguća misija.

Slično se, u njegovoj branši, može reći i za Kizu Radovića, čiji osoben pesnički svet spada među najblistavije strane naše recentne poezije. Majstorski svedenog izraza, njemu polazi za rukom da i s malo reči kaže veoma mnogo, stvarajući mnoštvo slika čija kompleksnost prevazilazi uske okvire muzičke recenzije i zavređuje punu pažnju stručnih krugova. Na Zanosu bez snova Radović plete gustu mrežu apstraktnih slika koje svoje izvorište nalaze u svakodnevici, u proživljavanoj egzistenciji koja je, u Kizinoj poetici, preneta na veoma visok duhovni plan. Ono što je relativna novina u odnosu na prethodna ostvarenja jeste malo promenjena struktura samih tekstova, koji sada, na vrlo osoben način, u svojim refrenima imaju veoma proste tvrdnje po strukturi, a veoma duboke po mogućim smislovima (npr. ''Verujem ti'', ''Ja te znam''), čime je Presing, u ovom aspektu, bliže nego ikad u svom stvaralaštvu prišao bazičnoj pop pesmi, mada na drugom planu, a istovremeno od nje nikada nije bio udaljeniji.

Samo prožimanje, dopunjavanje i svojevrsni rivalitet dvojice glavnih autora čine identitet grupe. U samoj suštini zvuka grupe nalazi se ravnoteža između SADA i OVDE, s jedne, i UVEK i SVUDA, s druge strane, koja je s lakoćom obezbeđivala pasiju i pažnju sledbenika grupe, ali i poštovanje onih kojima Presing nije po ukusu. Hermetičnost ovog albuma, tipična za ostvarenja velike poetske snage i zdrave količine inovacije, ne samo u domaćim okvirima, prepreka je koju vredi savladati: uloženo vreme Zanos bez snova vraća mnogobrojnim darovima koji se kriju unutar njegovih korica.

Na prvo slušanje hladan i udaljen, on u nama ispipava puls i traži ključ koji leži duboko u nama, kojim se odgonetaju u njega spakovane misterije koje otkrivaju toplu zvučnu sliku vanredne lepote u čijem jezgru stoji čista emocija urbane duhovnosti uhvaćena u prepletu sa autentičnim doživljajem stvarnosti. Ova ploča je i pitanje i odgovor na večne teme egzistencije, ona sadrži opis bolesti, ali ujedno predstavlja i lek; ona je spasonosna injekcija čija se receptura krije iako je sastavljena od lako dostupnih elemenata.

Zanos bez snova je, paradoksalno, najprijemčivije i najprogresivnije ostvarenje benda u njegovom dosadašnjem opusu. U 11 pesama teško je naći slabu sekundu ili pogrešan ton. Jednostavno, sve funkcioniše onako kako bi trebalo na jednom rock albumu: kompleksne strukture bazirane na indie-rock temelju (Jednim krilom ljubav, Koren snova) često zalutaju u predele jazz (Marija), etno (naslovna numera) ili akustične muzike (Kad je nema, Zaliv kitova ubica s fantastičnim vokalom Ivane Smolović, gošće na albumu), pa sve do neistraženih teritorija koje se otkrivaju metodom smišljenog eksperimenta u formi kontrolisane improvizacije (na tragu velikih inovatora kao što su kraut rock pioniri Can ili jedan od najoriginalnijih bendova new wavea Pere Ubu), kakve se mogu naći u prvom (video)singlu Buđenje u šibici i veličanstvenoj u svojoj egzistencijalnoj potresnosti Unazad Cirkus. Ipak, treba istaći da, iako je sastavljen od delova nesumnjive snage, Zanos bez snova najpre funkcioniše kao moćna celina, u čemu i leži još jedan od njegovih mnogobrojnih aduta.

Ukratko, reč je o kolekciji koja je monumentalni spomenik i posveta duhu (sa) betona, ploča čije će konzumiranje pružiti dosta užitka starijim, a predstavljati obaveznu lektiru mlađim naraštajima. Ostaje žal što je posle ovog izdanja bend, po informacijama koje dolaze sa te strane, zvanično prestao s radom, ali i zadovoljstvo i zdrava doza ponosa što grupa takvog formata dolazi sa ovih prostora.