Tranzicija horora

Film Prašina iz 2001. godine gotovo je tragičan promašaj. Film, naoko, o dva izgubljena vestern junaka koje sudbina odnosi na sjajnu teritoriju Makedonije između 19. i 20. veka mogao je biti mnogo toga, ali se Mančevski odlučio da premisu koristi samo kao šahovsku tablu za postmodernističku priču o pričanju priče.

Film Senke donekle je logičan nastavak započetog niza. Po žanru horor, zapravo je predugačak i komplikovan pokušaj približavanja zaboravljene sudbine Egejskih Makedonaca modernom, pre svega balkanskom čoveku. No, problem je što Mančevski nije našao za shodno da detaljnije pojasni srž svog filma. Naime, iako je u Makedoniji istorijat Egejskih Makedonaca opšte poznat (mada strepim da nije), onog trenutka kad pređe bilo koju granicu, posebno Evropske unije, film Senke mora upasti u močvaru nerazumevanja.

Idemo ponovo s dosadnom ali neophodnom istorijom, i ovaj put krajnje uvredljivo sažimajući – Egejski Makedonci su, zapravo, hm, makedonski Sloveni koji su živeli na teritoriji Grčke. Tokom grčkog građanskog rata (1946 – 1949) stali su na gubitničku, komunističku stranu. Ostavljeni od svih, između ostalih i od Josipa Broza, koji nije tolerisao njihovu vezu sa komunističkom partijom Grčke (a koja je bila pod uticajem Staljina), Egejski Makedonci su raseljeni na sve strane, njihov dijalekat je izgubljen; zapravo, nestali su kao entitet.

Priča jeste potencijalno vrlo jezovita, no samo ako je i tretirana na pravi način. Problem je u tome što je Mančevski priči pristupio površno, cedeći horor iz odavno potrošenih rediteljsko-montažnih manirizama, time stvarajući jednostavnu, više puta viđenu priču o (ili sa) duhovima. Jedino što spasava film od potpunog besmisla je što se pomenuti manirizmi prvi put pojavljuju u datom okruženju i na datom jeziku, što je, naravno, više nego mršavo.

No, nije sve ni tako crno. Slično kao u filmu Pre kiše, Makedonija je, namerno ili slučajno, glavni junak filma koji diše punim plućima, snimljen kamerom Bertoluccijevog direktora fotografije Fabija Cianchettia. Vizuelni svet filma prilično je neodređen i kreće se od apsolutnog spoljašnjeg sjaja do neorealističke odvratnosti, što je sigurno i bila namera, nažalost, sprovedena na nedovoljno koncizan način.

Mančevski je uspeo da prikaže kontradiktorno tranziciono društvo kao jedno od svojih osnovnih polja interesovanja. No, šta dalje s tim? I šta to traži u hororu? Osim toga, sa strane scenarističko-rediteljskog detalja, dijalozi i mizanscenska rešenja u nekim scenama zaista su na ivici diletantizma.

Film Senke je još jedan izlet u žanr na prostoru koji žanr teško podnosi. Nakon Zečevićevog recikliranja omiljenih momenata iz istorije horora u T.T. sindromu, te hrvatskog vrednog, boljeg, ali ipak nedovoljno uspešnog pokušaja s filmom Živi i mrtvi Kristijana Milića, red je došao i na Makedonce. Paganska mitologija, zla i (pre)komplikovana istorija, slovenski fatalizam čije se prave seku između velikih makedonskih jezera i doline Vardara zaslužuju neuporedivo bolji film.

Pročitajte kritike ostalih filmova sa Festa 08:
POŽUDA, OPREZ – Ang Lee
NEMA ZEMLJE ZA STARCE – Ethan Coen, Joel Coen
OSTRVO – Pavel Lungin
MOJ BRAT JE JEDINI SIN – Daniele Luchetti
POKAJANJE – Joe Wright
RAT ČARLIJA VILSONA – Mike Nichols
POSETA ORKESTRA – Eran Kolirin
RUSKI TROUGAO – Aleko Tsabadze
DVOSTRUKA LJUBAV– Claude Chabrol
ISTRAGA – Iglika Trifonova
KREMEN – Aleksei Mizigiryov
TI ŠTO ŽIVIŠ – Roy Andersson
ŽIVI I MRTVI – Kristijan Milić
SENKE TREĆEG ČOVEKA - Frederick Baker
PARK PARANOJA – Gus Van Sant