Dok zemlju ne naslede krotki

Originalni naziv: No Country for Old Men
Scenario: Ethan Coen, Joel Coen
Roman: Cormac McCarthy
Uloge: Josh Brolin, Havier Bardem, Tommy Lee Jones, Kelly Macdonald, Woody Harrelson
Žanr: drama/triler
Trajanje: 122 min.
Proizvodnja: USA, 2007.
Zvanični web: http://www.nocountryforoldmen.com/

“But what I know about is Texas, an' down here... you're on your own”

Blood Simple

Možda bi alternativni naslov mogao biti No Country for Good Men, ali u svakom slučaju konačna poenta je samo delimično sadržana u naslovu; treba začeprkati malko dublje. Krajni utisak poziva na daleko veći nihilizam (ili bar pesimizam), ali bez da se o njemu otvoreno propoveda. U tom smislu, završni dijalog šerifa Bella, odakle je i izvučen naslov filma, suštinski je sumacija njegove lične perspektive.

U ukupnom stanju stvari, pusti teksaški pejzaž iz uvodne scene jedan je delić velike slike, a šerifova priča živopisna je ilustracija iste. Tek kroz sudbine svakog od trojice glavnih junaka sve dolazi na svoje mesto u zaključku koji je ciničan koliko je i istinit – univerzum je prokleto ravnodušan.

Ovako na prvu misao, fatalizam baš i ne deluje kao efikasan pokretač događaja kad je u pitanju bilo kakva priča, filmska ili životna. Ali, može se reći kako su sva trojica glavnih junaka u ovom filmu tri različita ispoljavanja sile inercije koja strpljivo glođe ovaj svet.

Llewelyn Moss prosečan je teksašanin koji se jednog dana nađe na pravom mestu u pravo vreme. On ima dva miliona razloga da krene jednim putem, i jedan, ali ubedljiv, razlog da to ne učini. Međutim, Llewelyn nije čovek koji odustaje. „Ako se ne vratim obavesti moju majku”, kaže on svojoj ženi na rastanku. „Ali, tvoja majka je mrtva”, uzvraća ona. Llewelyn na to odvraća: „Reći ću joj onda ja sâm”. Dovoljno da nam pojasni ćud, u tom trenutku, glavnog junaka, kao i njegovu (jalovu) odlučnost.

Pitanje ličnog izbora se u Llewelynovom slučaju samim protokom vremena sve više troši, do momenta kad je njegova sudbina kristalno jasna, i njemu sâmom i gledaocima, pa dalja elaboracija nije ni potrebna.

Hladnokrvni ubica Anton Chigurh sâm po sebi je otelotvoreni usud za druge. Njegova samosvest o tome navodi ga na poigravanje ljudima pre nego ih ubije, ali ne toliko kao nekakav sadistički čin, već pre kao pokušaj potvrde sopstvene uloge anđela smrti. Pismo ili glava, život ili smrt.

Međutim, finalna Chigurhova žrtva odbija da se prikloni takvom sistemu, svesna kako je to samo jedna velika maska, odnosno Chigurhova vlastita racionalizacija. Potvrda stiže odmah nakon toga, u trenutku kad Chigurh doživi nesreću, a onda bez previše problema, iako povređen, ode sa mesta udesa i nesuđenog usuda. Dakle, mada je i on, ipak, smrtnik to ne znači da će biti i kažnjen za svoja dela od strane nekakve sile koja pokreće univerzum.

Scena u kojoj Llewelyn zatraži pomoć od grupe momaka ima svoj jeziv odraz na kraju filma. Međutim, samo jedan od dvojice junaka mora da plati za ukazano mu dobročinstvo. Nasumičnost i ravnodušnost jedine su racionalne konsekvence postojećeg ustrojstva stvari. Dobro i zlo imaju iste početne pozicije, ali šta mislite ko pre stiže do cilja?

Treći glavni junak, šerif Tom Bell čija naracija otvara i zatvara film, i koji (uz Llewelynovu ženu) predstavlja jedino moralno uporište, na posletku biva poražen tim istim principom fatalizma. On pokušava da se odmakne par koraka i obuhvati pogledom teksašku ravnicu i time podari smisao haosu kojeg odbija da prihvati, a nije u stanju da promeni.

Njegovo suočenje sa Chigurhom odvija se na mentalnom planu, u praznoj motelskoj sobi, ali za Bella je i to dovoljno. On je oprljen čitavim iskustvom, ali je živ. Na kraju, on prihvata poraz a bekstvo u prošlost postaje jedina opcija: odlazak u penziju i povlačenje u utešne priče o vremenu koje, gledano sa distance, uvek deluje nevinije nego što to jeste.

Ovo je neobično precizno režiran film. Bez kadra viška ili manjka. Škrt u dijalozima koji su prisutni samo kad je to nužno. Bez ikakve muzičke pratnje umesto koje različiti zvuci (pucnja, koraka...) nameću ritam i grade tenziju.

Čak su i neki ključni momenti raspleta hrabro ostavljeni u elipsi, bez potrebe da se eksplicitno prikaže ono što je već na neki način dramski finiširano. Primer ovakve suptilnosti je scena u kojoj Chigurh izlazi iz kuće i pogleda u sopstvene čizme kako bi proverio da li se na njima zadržalo krvi. To je jedina postojeća, a i jedina potrebna, post-festum informacija o tome šta se dogodilo nekoliko trenutaka pre toga.

Nema zemlje za starce gorka je pilula koja, začudo, prosto klizi niz grlo. Umesto da na kraju posluži za navlačenje kiselog osmeha svim cinicima ovog sveta, zapravo funkcioniše kao neprijatni i univerzalni podsetnik svima nama koliko je sve na ovom svetu krhko i koliko je čovek u svojoj suštini, sa ili bez cinične dvosmislenosti, kvarljiva roba.

Pročitajte kritike ostalih filmova sa Fest 08:
OSTRVO – Pavel Lungin
POŽUDA, OPREZ – Ang Lee POŽUDA, OPREZ – Ang Lee
MOJ BRAT JE JEDINI SIN – Daniele Luchetti
RAT ČARLIJA VILSONA – Mike Nichols
POKAJANJE – Joe Wright
POSETA ORKESTRA – Eran Kolirin
RUSKI TROUGAO – Aleko Tsabadze
ISTRAGA – Iglika Trifonova
KREMEN – Aleksei Mizigiryov
ŽIVI I MRTVI – Kristijan Milić
SENKE TREĆEG ČOVEKA - Frederick Baker