Preko „efekta leptira” na konkretnom primeru razvija se problematika krivice i iskupljenja kao pažljivo konstruisan model koji bi trebalo da simulira krivudavu liniju života. Ali, hladnoća koja duva između spojeva ubija svaku autentičnu emociju i stvara nepremostivu distancu spram likova koji vole, mrze i umiru, ali nijednog trenutka istinski ne zažive
Originalni naziv: Atonement
Scenario: Christopher Hampton
Roman: Ian McEwan
Uloge: James McAvoy, Keiara Knightley, Saoirse Ronan, Romola Garai, Vanessa Redgrave
Žanr: drama
Trajanje: 118 min.
Proizvodnja: UK, 2007.
Pokajanje je adaptacija istoimenog romana. Zadržavanje knjiške strukture, gde veće filmske celine nalikuju na poglavlja romana, ne mora da bude nužno loš potez. Beri Lindon je odličan primer ovakvog pristupa koji funkcioniše. Problem filma Pokajanje je što bi da objedini melodramski patos filma Veridba je dugo trajala i ledenu proračunatost na tragu Stanleyja Kubricka. Krupan zalogaj.
Međutim, sâma premisa zapravo daje povoda za ovakav pristup, naročito što Pokajanje, između ostalog, govori o načinu na koji se linije pripovedanja, odnosno fikcije, seku i ukrštaju s linijama života, i kakve sve to posledice proizvodi.
Prvo poglavlje je i najbolji deo filma. Suptilna drama koja ilustruje kako je sve zaista u oku posmatrača i kako se između spisateljskog domaštavanja stvarnosti i namerne laži nekada izgubi svaka razlika. Ovaj motiv se i dalje razvija, mada nešto prikrivenije, sve do naglašeno izdvojenog epiloga, koji onda sasvim logično zaključuje čitavu pripovest, ali upravo zbog toga ne uspeva da uputi efikasan udarac u stomak u vidu odgovarajućeg emotivnog pančlajna.
Čitava srednja deonica, pretežno smeštena u Francusku za vreme Drugog svetskog rata, deluje kao novo poglavlje nekog drugog romana (tj. filma) pošto je sveza koja objedinjuje sve postojeće pripovedačke linije data tek u obrtu. Prekasno, šavovi se osećaju.
Ako prihvatimo da u Pokajanju postoji samo jedan pravi lik (što je, imajući u vidu epilog, sasvim razumno tumačenje), a to je spisateljica Briony Talis, onda film na jednom nivou savršeno funkcioniše kao deprimirajuća priča o nemogućnosti iskupljenja. Međutim, čak i tada ostaje problem što je dobar deo filma potrošen na romansu koja postoji pre svega u funkciji introspektivne drame glavne (jedine) junakinje.
Ljubavna priča, baš kao i njeni protagonisti, ostaje nedorečena i neupečatljiva – lažno emotivno težište koje bi trebalo da nam odvuče pažnju ne bismo li se iznenadili na kraju. Pokajanje posrće pod teretom metatekstualnosti, koja možda i funkcioniše u romanu, ali na filmu deluje suviše izveštačeno.
Pročitajte kritike ostalih filmova sa Festa 08:
POŽUDA, OPREZ – Ang Lee
NEMA ZEMLJE ZA STARCE – Ethan Coen, Joel Coen
OSTRVO – Pavel Lungin
MOJ BRAT JE JEDINI SIN – Daniele Luchetti
RAT ČARLIJA VILSONA – Mike Nichols
POSETA ORKESTRA – Eran Kolirin
RUSKI TROUGAO – Aleko Tsabadze
DVOSTRUKA LJUBAV– Claude Chabrol
ISTRAGA – Iglika Trifonova
KREMEN – Aleksei Mizigiryov
TI ŠTO ŽIVIŠ – Roy Andersson
ŽIVI I MRTVI – Kristijan Milić
SENKE TREĆEG ČOVEKA - Frederick Baker
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari