Ljuta limunada

Apsolutni pobednik na Filmskom festivalu u Sopotu, Motel Nana Predraga Velinovića, uspešno putuje i po stranim festivalima (Montreal, Varna, Monpelje, Manhajm, Pečuj, Čenej, Petaluma, Votford...). Ipak, njegov festivalski potencijal nije ni izbliza iskorišćen. Naime, uprkos višestrukom obraćanju Filmskom centru Srbije, film nije dobio novac za prebacivanje na filmsku traku, a polovina svetskih festivala (kao i većina bioskopa), prikazuje filmove isključivo na filmskoj traci.

Iako izvedena putem lakih nota, svojstvenih romantičnoj komediji, ova priča (dobitnog autorskog tandema, reditelja Velinovića i scenariste Ranka Božića) tretira balkansku stvarnost jasnije nego bilo koji politički angažovan film sa Balkana.

Uz 32. decembar Saše Hajdukovića, ovaj film pripada tzv. bosanskom talasu. Izgleda da su likovi iz BiH zahvalni za definisanje stvarnosti na ovim prostorima, naročito ako imamo u vidu autentičnost njihovih glumačkih timova, na čelu sa novom balkanskom zvezdom, Nikolinom Jelisavac, koja briljira u oba ovogodišnja filma, snimljena u Republici Srpskoj.

Motel Nana je priča o luckastom beogradskom profesoru istorije (odlični Dragan Mićanović) koji zbog svojih kvazispartanskih estetskih ideala, stupa u konflikt sa školskim sistemom. Kada u afektu lupi šamar učeniku koji ga je ismevao, dobija premeštaj u seosku školu na periferiji nove bosanske republike. Taj će premeštaj profesorov ekscentrizam pretvoriti u realnu vaspitnu odgovornost, pa će se on naći u stvarnoj ulozi učitelja, oca i muškarca, shvativši da u srcu bosanskog posleratnog života nije na njega red da bude neobičan ili luckast. Na kraju će se ponovo poslužiti nastavnim šamarom, ali suprotno motivisanim od onog koji ga je u provinciju uputio. Ovaj novi šamar, izveden iz ljubavi, ne iz sujete, vratiće ga natrag u Beograd. Iz istog razloga, njegova povratna karta neće biti samo za jedno sedište.

Kao i mnogi drugi stvaroci iz regiona, Velinović se bavi nečim što možemo nazvati estetikom balkanskog realizma. Ali, u opusu ovog autora, primetna je promišljenija svest u tretiranju ovdašnje stvarnosti. Od njegovog prvog ostvarenja, prve priče iz prvog omnibusa FDU (Šta radiš večeras: Amsterdam), preko nostalgične drame iz devedesetih Senke uspomena (po scenariju Predraga Perišića), tv komedije o Vuku Karadžiću Zajedničko putovanje (po scenariju Kristine Đuković) do kontraverzne satire iz novog veka Volim te najviše na svetu (po scenariju Radoslava Pavlovića), govorimo o karijeri koja smišljeno gradi jedan novi put za domaći kinematografski prostor. Velinovićeva filmografije predstavlja svojevrsan most između dva sukobljena estetska pola - neorealističnog stila (socijalne teorije za intelektualce) i melodramskog žanra (vikend romana za domaćice). Kako Velinovićeva karijera napreduje ka novom veku, obale njegovih socijalnih analiza kao da ustupaju mesto plimi melodramskih talasa, dok angažovana kritika ustupa mesto ljubavnoj romansi.

U istoriji jugoslovenskog (neo) realističnog filma, mnogi autori su uživali,  baveći se psudo-socijalnim temama, koje su nazivali Crni talas. Ubeđujući sebe da pripadaju tom talasu, autori praške škole, kao i mnogi oko njih osećali su paničan strah od trivijalnosti. Trivijalnost je bila nepoželjna baš zato što je osobina razmaženih i privilegovanih ljudi, a to su upravo bili reditelji u našoj kinematografiji. Ali, ono što oni tada nisu shvatali jeste da trivijalnost i te kako može da bude umetnička kategorija. Biti razmažen, dekadentan i kičerast, od baroka do pop-arta, ne znači bezvrednost u istoriji umetnosti. Zato u balkanskoj kulturi vlada osećanje krize - neregulisano tržište nosi nedefinisane statuse, pa svako sa višim statusom ima potrebu da taj status sakrije. Tako dobijamo nejasne realistične filmove o večitim gubitnicima, tragediju koju tobož osećaju svi, na čelu sa privilegovanim filmskim rediteljima. U Motelu Nana, Velinović dokazuje da romantična „limunada“ sa srećnim krajem, nije u službi trivijalnog eskapizma, već predstavlja najbrži dramski put u stilsku figuru zvanu - realizam.

Ranko Božić, siva eminencija bosanskog poetskog realizma, od svog prvog scenarija Ovo malo duše Ademira Kenovića, pa sve do Život je čudo Emira Kusturice, takođe ispituje puteve stvarnosti Balkanskog poluostrva.

A šta je osnovna osobina realizma, tog modernog umetničkog pravca, koji je nastao negde u periodu između 18. i 19. veka i koji je, oličavajući kontradikcije buržuaskog načina razmišljanja, usmerio pažnju gledalaca prema budućoj senzaciji zvanoj – film? Realistična drama (Balzaca, Flauberta, Stendhala, Zole) što na filmu, što u literaraturi, bavi se nečim što države starovekovnih imena, granica i držanja, slabo poznaju. U pitanju su drame statusnih odnosa, ili kako to možemo još intelektualnije reći, u pitanju je umetničko ovaploćenje pojma klasne svesti.

A ta tema, ma koliko marksistički zvučala, spada u osnovu svega onog što u savremenoj kulturi možemo nazvati komercijalnim. Počev od Schillera, preko Dickensa, do Stonesa i Beatlesa, zapadna kultura nam preko većine svojih autora, otkriva najisplatljiviji motiv za umetničku kreaciju - reakciju publike. Baš zato, u Nani se događa ono „nemoguće“, da intelektualac postane princ na belom konju, ugostiteljskoj radnici bez doma. To se može samo u priči u kojoj je vitez, zapravo princ žaba, zaboravljeni plemić koji čeka da ga novokompovani kapitalisti postave u centar pažnje, pa da on, od prosjaka, ponovo postane kraljević.

Ova filmska Nana, stilom salonskog ogovaranja, otkriva nam tajne balkanskih statusa, dokazujući da naši karakteri i naše funkcije nisu jedno te isto. U ovakvom scenariju, likovi (karakteri) i postupci (funkcije), čak su i suprotno. Kada ispoljavaju moral, ovi junaci postaju smetnja drugima, a kada ispoljavaju sebičnost, postaju njihovi spasioci. Kada gazdarica Jasmina (Nikolina Jelisavac) samoinicijativno pere sudove, ona time ponižava svoje bivše kafanske koleginice. Kada istoričar Ivan (Dragan Mićanović) misli da brani svoju profesiju, on zapravo štiti svoju gradsku sujetu, a kada iživljava svoj bes, on se iskreno bori protiv međunacionalne mržnje. Kada beogradski direktor škole (Mladen Nelević) sprovodi nastavne principe, tada nepravedno ugrožava profesora, a kada se smiluje da mu privatnim vezama namesti posao, tada mu i pomogne. Kada gazda Hazim (Zijah Sokolović) beži od seksualnog neuspeha, on time spašava sina od surovog odrastanja u provinciji.

Kad god ovi junaci odluče da budu sebični, tek tada čine dobra dela. Tek kada se odreknu svojih vrlina, oni su u stanju da razmisle i o tuđim vrlinama, a samo tad možemo govoriti o solidarnosti.

Odmor nikad nije potrebniji nego kada vozimo kroz bosanske planine i to putevima zemlje koja nikad nije snimila savršen road movie. Ali, ako nam saobraćaj tradicionalno ne ide od ruke, zašto nova republika sa ovih prostora ne bi pružila savršeno bioskopsko odmaralište umornom celuloidnom putniku u motelu slavnog imena?

Jedini problem ovog filma nalazi se u beogradskom uvodu. Može se definisati kao  problem osnovnog identiteta glavnog junaka. Društvena pozadina profesorove neobičnosti se ne vidi. Da li je on roker, panker, pecaroš, bivši narkoman, majstor borilačkih veština...? Kojoj god subkulturi da profesor pripada, Velinović i Božić nisu znali da je odrede (verovatno stoga što urbano iskustvo takođe i njima nedostaje), zato se Ahilova peta ove strukture nalazi na njenom samom početku. Zbog toga ovaj film nema savršenu celinu, ali ima savršenu gradaciju, od problematičnog beogradskog početka, do trijumfalnog beogradskog povratka.

Činjinica da je prvi deo nejasan, čini ekspoziciju filma slabijom, ali uvećava značaj raspleta u kojem je profesorov stečeni identitet očigledan razlog zbog kojeg je ovaj film snimljen, film u kojem seoska konobarica osvaja srce gradskog princa, a mi to gledamo u savršenoj iluziji, da je on taj koji je osvojio nju!

Ali baš zato, u startu zaboravljamo na mušku petlju, istog trenutka kada nas, u finišu, zavede ženski Konec.

La Guerre se est finnie!