Ako radiš u nekoj firmi i ispostavi se da tvoje ideje imaju dobar odjek, logično je da nastaviš da ponavljaš postupke koji su te doveli do tih ideja. Kod mene je suprotno - svaki put kad pišem muziku trudim se da uradim nešto drugačije u odnosu na poslednji put, bez obzira koliko sam taj poslednji put imao uspeha
Calexico (Tuson, Arizona) je toliko renomiran bend da nema smisla trošiti reči na njegovo predstavljanje. Nastao iz grupe Giant Sand, predvođen gitaristom i pevačem Joeyjem Burnsom i bubnjarem Johnom Convertinom, Calexico već 15 godina gospodare u spajanju muzičkih žanrova kao što su amerikana, teks-meks, pop, folk, pa čak džez i elektronika (album Travelall). Iza sebe imaju sedam albuma, a poslednji, Carried to Dust, objavili su pre dve godine.
Sa Joeyjem Burnsom sam razgovarao telefonom dobrih 30 minuta. Da li je on bio nešto posebno dobro raspoložen tog dana, ili je generalno takav čovek (nešto mi govori da je ovo drugo u pitanju), tek za tih pola sata stekao sam utisak da je ekstremno ljubazan, pričljiv, informisan i otvoren za razgovor na svaku temu.
A teme su bile različite – muzika, film, politika, meksičko-američka granica i još ponešto.
POPBOKS: Za početak, reci mi koje si poslove radio pre nego što si postao muzičar?
Joey Burns: Radio sam svašta. Prao sam sudove po restoranima, radio sam u prodavnici ploča, u diskografskoj kući SST, svirao sam sa desetinama različitih grupa – od džez do folk bendova.
Nisam znao da si radio za SST. Kad je to bilo?
Krajem 80-ih godina prošlog veka. Sjajno iskustvo.
Kada si prestao da se baviš nemuzičkim poslovima, tj. kada je muzika počela da se isplaćuje?
Mislim da je to bilo negde krajem ’97. ili početkom ’98, kada smo počeli da sarađujemo sa muzičarima kao što su Lisa Germano, Barbara Manning, Michael Hurley, Bill Janovitz iz grupe Buffalo Tom.
Šta bi mogao iz ove perspektive da mi kažeš o poslednjem studijskom albumu Calexica Carried to Dust?
S obzirom da smo sa Carried to Dust imali velike ambicije, nismo mnogo žurili sa snimanjem, sve smo radili natenane. Snimajući ovu ploču bili smo pod velikim uticajem muzičara koje smo upoznali širom sveta, ljudi različitih kultura i običaja, i trudili smo se da sva ta iskustva sa naših putovanja prenesemo na album. Za razliku od prethodnih ploča, na ovoj imamo puno gostiju, naročito na vokalima – između ostalih tu su Jairo Zavala iz španskog benda Depedro, Amparo Sanchez, Pieta Brown, zatim Sam Beam iz Iron and Wine, neki članovi benda Brokeback... Ponovo smo radili sa Craigom Schumacherom koji je producirao album i miksovao ga u studiju u Ostinu.
Jedan od gostiju je i gitarista Doug McCombs (iz Tortoise i Brokeback) sa kojim ste sarađivali pre 10-ak godina. Kako je bilo ponovo raditi sa njim?
Doug je naš stari prijatelj. Baš u momentu kada smo snimali Carried to Dust on je bio u Ostinu, pa smo ga pozvali u studio da probamo da snimimo nešto zajedno. S obzirom da je on fenomenalan gitarista, bilo je tako lako raditi – gotovo sve gitarske deonice je snimio iz prvog puta.
Reci mi nešto o vašem prethodnom albumu Garden Ruin. On zvuči toliko različito od svega što ste snimili pre i posle. Da li ste svesno želeli da bude toliko drugačiji ili se to jednostavno desilo?
Da budem skroz iskren, želeli smo da bude drugačiji. Hteli smo da sami sebi smislimo izazov i oprobamo se u žanrovima u kojima nismo pre, a pošto nismo na mejdžor etiketi, Touch and Go i City Slang su nam dali punu slobodu u tom eksperimentisanju. Jedan od ljudi koji je najzaslužniji za tu promenu je J.D.Foster koji je producirao album. Rekli smo mu da želimo da ploča i produkcijski zvuči različito od naših starih albuma i da ima potpunu slobodu . Taj naš novi zvuk se nekim ljudima dopao, nekima nije. Mi smo bili više nego zadovoljni.
Misliš da postoji šansa da nas ponovo iznenadite nekom sličnom promenom u zvuku?
Ne samo da postoji, nego se može reći da je to i naš cilj. Znaš, jedan od razloga zašto se bavim ovim poslom je upravo odsustvo klišea koji su prisutni u nekim drugim poslovima. Ako radiš u nekoj firmi i ispostavi se da tvoje ideje imaju dobar odjek, logično je da nastaviš da ponavljaš postupke koji su te doveli do tih ideja. Kod mene je suprotno, ja ne volim da se ponavljam i svaki put kad pišem muziku trudim se da uradim nešto drugačije u odnosu na poslednji put, bez obzira koliko sam taj poslednji put imao uspeha. To je i jedan od razloga zašto nikad ne bih mogao da radim pod pritiskom nekog velikog izdavača koji bi se mešao u moj posao, tražeći od mene da sviram isto onako kao na ploči koja mi se najviše prodala.
Kad smo već kod toga, imaš li informaciju kako se Garden Ruin prodaje u poređenju sa vašim ostalim pločama?
Hmm... Ja nisam baš osoba koja se dobro snalazi sa brojevima (smeh). Znam da se u početku prodavao dobro, istim tempom kao naši stari albumi. Moraš imati u vidu da je poređenje u prodaji albuma izdatog poslednjih par godina u odnosu na albume od pre 10-ak godina prilično nezahvalno, prvenstveno zbog ekonomskih prilika koje su drugačije sada. Znam npr. da je spot Cruel sa te ploče, na Youtubeu najgledniji od svih naših spotova.
Među gostima na Garden Ruin bio je jedan od najcenjenijih gitarista među američkim rock muzičarima - Nels Cline (koji sad svira u bendu Wilco, prim.aut). Kako je došlo do saradnje sa njim?
Spadam među velike fanove Nelsove muzike već godinama i odrastajući u L.A-ju često sam gledao njegov trio. On je prijatelj sa Mikeom Wattom (Minutemen, fIREHOSE) koji je tada izdavao za SST u kome sam ja radio, tako da smo se manje-više svi sa te scene međusobno poznavali. Oduševio sam se kada sam čuo da svira sa Wilco i čak smo par puta svirali zajedno kada smo delili binu sa njima na nekim festivalima. Nels ima neverovatno dobar osećaj za zvuk, ton, buku i distorziju, tako da smo se osećali privilegovano što je u pesmi All Systems Red podelio svoju magiju sa nama.
Upravo u pesmi All Systems Red postoji stih „Nothing changes here and nothing improves“ koji se odnosi na politiku tadašnjeg američkog predsednika Busha. Kakva je sada situacija od kada ga je Obama zamenio, da li su neke od urađenih promena vidljive običnim smrtnicima?
Mislim da jesu. Mislim da sada ima više dijaloga i iskrenosti nego pre. Ni sad nije lako, ali mi se čini da polako naziremo svetlo na kraju tunela. Imam utisak da su ljudi odavde konačno počeli da shvataju koliko je njihovo lično učešće u izborima važno.
S obzirom da Calexico spada u nekolicinu američkih bendova koji su popularniji u Evropi nego u Americi, zanima me da li publika tamo i ovde različito reaguje na vašim koncertima? Recimo, kada bi ti neko stavio povez preko očiju i izveo te na binu, da li bi znao da li si u Americi ili u Evropi?
Zanimljivo pitanje (smeh). Nemam pojma pravo da ti kažem, možda bi, a možda i ne. U svakom slučaju dugujem veliku zahvalnost i jednoj i drugoj publici, i ne samo u Evropi i Americi nego i u Australiji, Južnoj Americi i svuda gde sviramo. Znam da zvuči kao fraza, ali zaista mi mnogo znači podrška publike i osećam se privilegovano što mogu da putujem širom sveta i sviram ljudima. Ako me pitaš da li se publika razlikuje od zemlje do zemlje – u jednu ruku da, u drugu ne. Ono što je sigurno to je da publika u Evropi stvarno zna da napravi fantastičnu atmosferu. Kad sviramo u Evropi uvek osećamo toplu dobrodošlicu, osećamo da su ljudi došli da čuju baš nas, da poznaju naš opus, da čitaju, da prate... Na stranu što svi iz benda obožavamo evropsku hranu i vina, kulturu.Kad god nađem vremena volim da posetim neki muzej ili galeriju. Na žalost, ove godine nećemo svirati u Evropi, planiramo malo više da obilazimo američke gradove, ali već 2011. se vraćamo.
Razmišljajući o toj velikoj popularnosti američkih bendova u Evropi, došao sam do zaključka da je to zbog toga što ljudima odavde vaša muzika zvuči mnogo egzotičnije nego, na primer, Amerikancima. Kako bi ti objasnio taj fenomen?
Da, u potpunosti bih se složio sa tobom. Takođe, mislim da možda postoji obostrana ljubav prema tradicionalnoj muzici, a isto tako mnoge naše pesme zvuče pomalo filmično, a znamo da Evropljani posvećuju posebnu pažnju filmskoj umetnosti.
Znam da voliš da slušaš Andrewa Birda i Billa Callahana, a pošto spadaš u muzičare koji vrlo rado sviraju sa drugim muzičarima, čini mi se da bi saradnja sa nekim od njih dvojice dala fenomenalne rezultate. Misliš da ima šanse da u budućnosti sarađuješ sa nekim od njih?
Najiskrenije se nadam. Andrew je sjajan muzičar. Upoznali smo se sticajem okolnosti, pošto smo sedeli u avionu jedan do drugog kada smo se vraćali u Ameriku iz Londona pre nekoliko godina. On je pominjao da planira da dođe u Tuson na neko vreme, pa se nadam da ćemo se organizovati da nešto uradimo zajedno. A što se Billa tiče, uh, on mi je jedan od najomiljenijih muzičara - još u ranoj fazi Calexica obradili smo nekoliko Smog pesama. Bio je odličan pod imenom Smog, a čini mi se da je još bolji kako godine prolaze. Ako se ne varam on živi u Ostinu. Nemam direktan kontakt sa njim tj. ne poznajem ga lično, ali mogu ti reći da bi mi bila čast i privilegija da budem njegov studijski muzičar.
Čitao sam da trenutno radiš na muzici za par filmova. Možeš li mi reći nešto više o tome?
Da, radimo na dva saundtreka. Jedan je za dokumentarac koji se zove Circo i koji govori o meksičkoj porodici i načinu na koji njihov mali putujući cirkus preživljava u digitalnoj eri u kojoj svi živimo. Reditelj mi je pisao tražeći dozvolu za jednu našu pesmu i onako više između redova me pitao da li bi možda bio zainteresovan da radim muziku za ceo film, ne nadajući se pozitivnom odgovoru pošto zna da smo vrlo zauzeti. Nakon što mi je poslao film, i nakon što smo ga John (Convertino) i ja pogledali, momentalno smo rešili da prihvatimo posao. Predivan mali film, koji će doživeti premijeru ove ili sledeće godine.
Drugi film za koji pišemo muziku zove se The Guard, u kome glavne uloge igraju Don Cheadle i Brendan Gleeson, režirao ga je John Michael McDonagh. Radnja se dešava u Irskoj i prati odnos između rezigniranog policajca iz malog mesta koji baš i nije zainteresovan za svoj posao (Gleeson) i predanog FBI agenta (Cheadle). Premijera je planirana za 2011.
Kad već pričamo o filmovima, kako se desilo da se pojaviš u filmu Colateral pored Toma Cruisea?
Muzički supervizor filma je bila Vicki Hiatt koja je čula našu muziku i pozvala me sa pitanjem da li bih mogao da skupim grupu meksičkih banda muzičara (banda - tradicionalna meksička muzika, prim.aut). Nisam znao mnogo banda muzičara, ali sam uz pomoć prijatelja uspeo da dođem do nekolicine. Pošto je naša uloga bila da budemo članovi benda, izašli smo na binu, odsvirali, ili bolje rečeno odglumili tu jednu pesmu i to je bilo to. Pošto je pored nas za istu scenu bilo angažovano još tri benda, Michaelu Mannu (reditelju) se nakon snimanja najviše dopala naša pesma tako da smo mi završili u filmu. Tom prilikom sam upoznao i velika imena filmske muzike, kao što su Hans Zimmer (pisao muziku za Da Vinčijev kod, Madagaskar, Šerlok Holms, nekada bio član grupe Buggles) i James Newton Howard (autor muzike za filmove Mračni vitez, Majkl Klejton, Ja sam legenda, sarađivao sa Eltonom Johnom) i bilo je interesantno podeliti sa njima muziča iskustva. Bilo je zaniljivo upoznati i tu stranu L.A-ja koja je meni do tad bila skroz nepoznata.
Zbog mnogobrojnih asocijacija na Meksiko (marijači, duvači) muzika koju svira Calexico se često opisuje terminima poput tex-mex, mexican border sound... S obzirom na to i na činjenicu da je Tuson blizu meksičke granice, zanima me tvoje mišljenje o problemima meksičkih imigranata u Americi. Postoji veliki zid koji razdvaja te dve zemlje - s jedne strane su skupi automobili, a s druge siromašne kuće u poluraspadnutom stanju, dok ljudi svakodnevno ilegalno prelaze granicu. Misliš li da postoji način da se taj problem reši na neki civilizovan način u budućnosti?
Uh, to je jako teško pitanje o kom bih mogao pričati satima, ali na koje nemam konkretan odgovor. Sudeći po stanju u kome se nalazi svetska ekonomija, nisam siguran da ćemo rešenje tog problema videti uskoro, daj bože da grešim. Zid koji pominješ jeste jeziv, ali to je samo jedan od mnogih aspekata tog problema: trgovina ljudima, drogom, ubistva, mučenja, kidnapovanja, čak i proterivanje životinja iz njihovih prirodnih staništa zbog izgradnje tog zida...Malo je toga što ja mogu uraditi po tom pitanju, ipak sam samo muzičar. Jedino što mi ostaje je da se nadam da će se u budućnosti taj problem nekako rešiti.
Vratimo se nešto svetlijim temama. Reci mi šta slušaš ovih dana?
Mnogo mi se sviđa ploča Beiruta March of the Zapotec/Holland. Taj prvi deo je mešavina istočnoevropske i meksičke tradicionalne muzike dok je drugi deo skroz drugačiji, zvuči dosta elektronski, skoro pa kao tehno. Dopada mi se ta različitost, mešavina tradicionalnog i savremenog, taj neki 'border feeling'.
Sviđa mi se i lokalni rokabili bend iz Tusona El Camino Real. Njihova muzika me podseća na ono šta sam ja osećao kada sam tek počinjao da se bavim ovim poslom – toliko jednostavno i tako zabavno. Evo sad dok pričam s tobom, nosim majcu još jednog lokalnog benda Sergio Mendoza Y La Orkestra. Oni svoju muziku opisuju kao indie-mambo. U pitanju je veliki bend, imaju između 10 i 20 članova, od čega šest trubača, a pevač je Salvador Duran sa kojim smo i mi svirali mnogo puta. Sa njima ćemo imati zajednički koncert u L.A-ju za neki dan – u stvari sa njima i sa pank legendama X.
Kad već pominjem saradnje, nedavno smo snimili gomilu pesama sa italijanskim muzičarem koji se zove Vinicio Caposella, tako da i dalje ne mogu da izbacim njegovu muziku iz glave. Ne prođe dan, a da ne pustim neki njegov album.
Za sam kraj, postoje li šansa da Calexico održi koncert u Srbiji?
Naravno, imam veliku želju da dođem u Srbiju. Iskreno se nadam da ćemo doći kod vas već na sledećoj većoj evropskoj turneji, verovatno tokom 2011. godine.
Calexico na Popboksu:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari